04 maj Moj, ja tvoja

Negde kao da je ostao deo tebe

Kao da bode, grebe, traži

Traži, pažnju, hoće još

A ja, ja, ja patim

Plačem, sanjam.

Opet bih u ona beskrajna polja

U one tople vode

U ona srećna jutra

Opet bih tamo gde smo bili sami,

Negde daleko, gde su se naše usne topile

Gde su se uz osmeh odvajale.

U one dane kad je svaki beg u pustoš bio sreća,

Kada je pustoš nosila naše ime.

Posle tebe kad sam sanjala,

Želela jače, više

I to dobijala.

Snovi kad su bili obojeni cvećem,

Ruža mirisala lepše,

Sat odbrojavao sitnije.

Opet bih da držim ruku u tvojoj ruci,

Da je ljubim, da kažem koliko volim.

Da kažem do vidjenja, da ga se ne plašim.

Da znam da sutra opet donosi srećna jutra.

Opet bih ona iščekivanja,

Kad poželiš da ih više nema,

Da nestanu, da budeš tu,

Moj, ja tvoja.

Da slušam kako nam srca u istoj melodiji kucaju,

Da se ne plašim,

To jedino i želim,

da strah nestane, da ga oboje druge

sigurnije emocije.

Da znaš kako želim, kako želim,

Bio bi tu.

Ta srećna jutra, ta srećna jutra…

Tamo je tuga, tu boli…

Jednog sam se nesrećnog probudila,

Ne videh te pokraj sebe.

Tu je stalo, tu je pocelo

Da seče, da peče, da plače.

Da plačem.

I prestanem da sanjam.

O tebi, o nama, o tamo…

Jednom je bilo, nažalost, brzo prestalo

Ostale su slike,

Ostali su tragovi toplote,

Ostali su ožiljci

I želje, puste, teške, strašne.

Sa željom za opet, počinje svako jutro

To jutro, to jutro

Je jedino što je ostalo.

Autorka: Milica Aleksandrović

Fotografija: favim.com