Da li bismo ostali isti kao onda kad si me držao u naručju na jednom malom trgu dok čekamo da crveno svetlo ode sa semafora, a onda me ljubio u svojoj momačkoj sobi dok se crvena haljina Skye Edwards talasala kao more…? Da li bismo ostali isti kao tada kad su...
Kažu ti da ideš da ideš što dalje jer ovde hleba nema i tvoje mesto nije ovde i oni koji su otišli stalno šalju fotografije na kojima su nasmejani i vedri a tebe guši što ne znaš gde bi i drhtiš od vesti o padovima aviona i male tačke na mapi deluju kao male crne rupe. Kažu...
Ako nađeš moju dušu negde u ravnici, negde na sredini tvrđavskog mosta, reci joj da ne brine. Ako je nađeš, u kutijama za gitare promrzlih uličnih svirača, po ćoškovima što pod prazničnim svetlom mirišu na sneg, ili na poslednjem stepeniku dunavskog keja, gde traži onu sitnicu koju sam jednom bacila kao zalog da ću da se...
Polako i tiho, gotovo šapatom, govorila mu je o zvucima. Što je bolje umela, opisivala je muziku uličnih svirača, crvrkut nevidljivih ptica i galamu razigrane dečurlije. Vešto i lako tumačio je oblike koje su, izgovarajući reči, formirale devojčine usne boje kajsije. Kao da joj vraća...
Konačno se dogodilo. Poubijali smo se. Sada, kada se u mislima okrećem prošlosti, nisam siguran kako, niti kada. Jednostavno smo se istrebili. Spontano, neprimetno, bilo nas je sve manje i manje. Ubijali smo se kao zveri. Ne, grešim...
Ne sećam se ko mi je kumovao, i ne znam ko su mi roditelji. Kažu da sam nastala onda kada je nastao i čovek. Verujem im. Oni nikada ne greše. Sretnem vas ponekad na ulici. Ne znate da sam to ja. Vidite pogrbljenu staricu...
„Ali, on stvarno postoji!“, inati se ona se dok je sive oči gledaju sa neodobravanjem. „Živi u maloj kući pored reke, i oči su mu prepune zvezda. Zamislite, on se nimalo ne čudi mojoj ljubavi prema oblacima – ponekad mi čak šalje fotografije neba koje...
Bilo je rano proleće kada je počeo da se suši. Sušio se kao muškatla koja pokušava da pusti korenje u vrelinu pustinjskog peska. I nije neko poređenje, ali je prvo koje mu je palo na pamet dok je u ogledalu posmatrao suvu, blago naboranu kožu...
Hladna okrugla površina lepila mi se za grudi. Nisam voleo površine – naročito ne hladne. Ali izraz izbezumljenosti na licu lekara iz čijih su ušiju izvirali počeci (ili možda krajevi?) stetoskopa terao me je da iz čiste pristojnosti grizem osmeh koji mi se uporno migoljio...