Jutros, pred zoru, u zlo doba neko, već pred samo ustajanje palo mi je napamet da ti pišem. Ne mogu da ne predosetim kad si ljut što se ne javljam i ne pišem, što se uvučem kao kornjača u kuću i ne izlazim iz oklopa...
Moja prva „muzička“ kaseta bile su audio bajke. Strana A – Trnova Ružica. Strana B – Princ žabac. Dve magične priče o poljupcu. O trnju i krastama koji nestanu kad se pojavi ljubav. Mama je čuvala muzičke kasete u velikoj kutiji od cipela. Nekad pomislim kako...
Dan je beo, poput noći U zemunici grejem se Na dah I pismo će se samo adresirati (Sav saobraćaj teče Između slepoočnica) Moj druže Kada se u raskoraku Sretnem sa svetom Na pozdrav izustimo -Živ bio, neznani -Živ bio, neživi I svako se ka svom putu Savije A sećaš li se Kako su nam bajke Bujale sarkazmom I zaboravni kraljević Na kauč postavlja...
Ostajemo bez nježnosti! Pretvaramo se u bajke, one naopake. Tamo nema srećnog kraja, ne postoji srećni mladež na ruci. Rodiš se blijed kao jastuk na kojem spavaš. Već prvog dana života, razlikuješ se među onim bebama. One su rumene, ti blijed! Kažu da bebe dolaze...
Postoje mjesta na Plavoj planeti koja nisu ucrtana ni na jednoj geografskoj niti nautičkoj karti, a ipak je svima poznat zvuk njihovog imena. Bermudski trougao...
Jedan Ivan mi je pre par dana poklonio knjigu. Knjigu čiji naslov i jedan pasus još uvek odzvanjaju u meni. Naslov: Nadalje ćeš samo stariti Pasus: Maziš me polako po kosi, onako kako se maze deca, kažeš mi da će sve biti u redu, da će sve...
Hej ti! Pogledaj me u oči kad ti pišem! Imam nešto strašno važno da ti kažem. Znam da smo vlasnici jednog od najbeskorisnijih pasoša na svetu. Geografija nam nije bila naklonjena. Filantropija nije najfrekventnija reč. Davanje otkaza je razmaženi čin. Znam da smo se navikli na smrt...
Sedneš u poslednji tramvaj, staviš slušalice u uši i preseliš se u neku drugu dimenziju. Čuvaš noć od budnih dok kliziš bulevarom. Na kraju stigneš do sebe. *** Deceniju kasnije, bez tramvaja, bez slušalica, u drugoj dimenziji – pretvorili smo se u noćnu stražu. Dežuramo na granicama...
Nemoj da mi pričaš bajke – izreka je koja se, nažalost, odomaćila u ovoj našoj iščašenoj stvarnosti, a koja govori o nepravednoj potrebi označavanja bajke kao izmišljotine, lagarije, priče za decu, priče daleke od života. Kao jedna od najstarijih umetničkih formi, bajka jeste potreba...
Krivica. Isijava iz pora. Neće promaći ni neveštom njuhu neiskusnog. Takva je krivica. Toliko jasna, da je morate videti, toliko velika i čudovišna, sposobna da ščepa. Sposobna da natera čoveka na svakakva dela. U pozadini je strah od kazne. A strah, kao što kaže Ivo...