13 maj Bajke

Krivica. Isijava iz pora. Neće promaći ni neveštom njuhu neiskusnog. Takva je krivica. Toliko jasna, da je morate videti, toliko velika i čudovišna, sposobna da ščepa. Sposobna da natera čoveka na svakakva dela. U pozadini je strah od kazne. A strah, kao što kaže Ivo Andrić, čini ljude čak i dobrima.  Strah od kastracije, kaže Frojd, dečaka odvraća od edipalne ljubavi. Strah, strah. U pozadini mnogih naizgled herojskih dela nalazi se samo osoba koja se plaši za goli život? To je ipak ekstremno shvatanje.

Možda ipak to shvatanje odbijam iz straha. Sama činjenica da verujem u ljude dovoljno da ih ne svedem na ono što veliku većinu vremena i jesu – sebična bića, omogućava mi da opstajem i da nestajem u isto vreme. Donosi veru i donosi razuveravanja. Razočarenja.

Ipak, zar se dete u nama nekad jednostavno ne naduri, podboči  se ručicama i napući usne? I onda kaže, glasićem koji smo, kako nam se čini, umalo i zaboravili:

– Hej! Pa dobro uvek pobeđuje! A šta sa mojom bajkom? Ko će meni dati bajku?

I onda radimo sve za to dete. Koje se nada, veruje, voli. Ispod čijeg jastuka je i dalje lako razlučiti između junaštva i kukavičluka, pravde i nepravde, dobrog i lošeg. Dobri praštaju, dobri veruju, dobri dobiju šta zaslužuju. Deca i treba da misle tako. Njihov mentalni sklop ne može i ne treba odmah biti spreman za sve nijanse ovog sveta.

Ali ako se na vreme ne krenemo spremati za pitanja bez odgovora, ona čiji bismo odgovor i čuli i ne, onda poričemo činjenično stanje stvari sa one druge, realne strane jastuka. Sva sreća, ima ljudi koji decu vaspitavaju da budu mila, ali oprezna. Da sve treba raditi umereno, postepeno. Sva sreća, neka od njih i poslušaju svoje roditelje.

Humani zadatak je ispredati objašnjenje iz dvodimenzionalne slike deteta. Jedna je stvar oprostiti i ne činiti nikom ništa nažao. Jedna je stvar biti otvoren sa novim ljudima. Sasvim je druga stvar prigrliti nekog ko te povređuje.

Ne treba verovati čoveku koji se boji i traži nešto.  Čak i ako je to nešto što biste rado dali, upravo njemu.  I dugo ste čekali na taj trenutak. Onaj ko napravi nesreću ne može je počistiti, nikad se ne vraćaj onome što te je slomilo, i tako dalje… Nekad patetični statusi zapravo i imaju smisla. Čist motiv kod čoveka može slobodno ući u legende.  Kad se neko kaje,  može se kajati zato što je povredio tebe.  Ali se češće kaje jer je povredio sebe. Svoju sliku o sebi, svoju savest. Ljubav kod onog ko se kaje može nestati čim se dobije oproštaj.

Zato se od onih koji se kaju ništa ne uzima. Samo im se daje. Ljudski je oprostiti. Životinjski je zaštititi sebe. I mi posedujemo obe prirode.

Ljubav i prihvatanje ne dugujemo nikome. Niti nam svet duguje nešto. Dugujemo sebi da ljubimo one koji nas ljube i kad nisu pogrešili. Dugujemo sebi da volimo one koji nas svakog dana vole isto, onako rutinski, a sa entuzijazmom.  Koji nam stežu ruku dok plačemo, ne one zbog kojih plačemo. Koji sa nama čekaju rezultate, ni krivi ni dužni.

Dok neko odgovoran može samo da se kaje. Pošlo naopako ili ne. Nakon toga – stvar je ostavljena sudbini. Bogu. Ili ko već u koga veruje. Ono što za sebe svako može da uradi je da oprosti. Oprosti i odgurne što dalje od sebe. Ne sedeći na prozoru oćekujući bumerang.

Vreme je da se prozor zatvori, oprosti od pogleda u daljinu, sredi sopstvena kuća, otvore vrata i dočekaju gosti. Oni redovni.

Autorka: Sara I.

Fotografija: weheartit.com