09 maj Sviđaš mi se jako u dve slike

Jedi govna,
To je jedino što umeš da mi kažeš,
Ti ne znaš da psuješ,
I ne znaš da kudiš,
Jezik ti nije poganiji od zajedničkih čaša,
I podeljenih lilihipa, čokolada i zvezdanog praha,
Tvoje usne su mekane, a čarapice šarene,
Drobiš suvo cveće iz kutije za uspomene,
I sve kao sa neke sitne gomile,
Kidaš sasvim male i već nagrizle delove,
Parčiće, parčad i još sitnije godine,
Mladih dečaka sa ulice,
Od kojih prvi sam ja,
Sasvim čudan ali retko tih,
Igram se često žmurki sa tobom,
Mada uglavnom ni sama ne znaš za njih.

Jedi govna,
Kažeš mi glasom umilno sa prozora,
Istog na kom se suši tvoja bela spavaćica,
Njena unutrašnjost po prozračnom danu,
Predstavlja zamku za sve izgubljene muve,
Koje misle najedanput,
Da se nađoše u paklu, čistilištu ili raju,
Deca bi po našem kraju,
Šaputali pesme za tebe i mene,
A ti bi se sramila,
Krijući od sebe,
Da ti prijaju sve tihe mesečeve mene,
Kojima ko lud u tvom oluku,
Krih priče, pisma,
I kleme,
Za trnje i cveće,
Kojima uspavljivah nečije petle,
Da bih gledao duže,
Uspavani vrat,
Uspavane obraze,
Pramenove kose,
Blede kapke, strahove,
I kako cvetaju breze,
Pod tvojim prozorom.

Autor: Milutin Milošević

Izvor fotografije: pinterest.com