31 okt Svi klovnovi su tužni

Spremaš se za posao i predviđaš dan, bez vremenske prognoze i horoskopa, u glavi ponavljaš poznatu hronologiju, dok sa lica rutinski obazrivo stružeš masku od pene, sa nesnosnom željom da jednog jutra, sasvim slučajno, tako sebi prerežeš vrat. Prva jutarnja, na gladan stomak, uz obaveznu cigaretu i neobavezno ćeretanje silikonske barbike na TV-u, koja te i ovog jutra, tačno u šest, izveštačeno vesela, neubedljivo ubeđuje da je sve u redu i da je život, u suštini, divan… ponekad čak i bez psihoterapije i antidepresiva. Uskačeš u izlizani kostim radnog čoveka i uredno stežeš svoju sivu kravatu, tu nepotrebnu omču koju ti je civilizacija podarila, svestan da te negde sigurno čeka neko drvo, željno tvoje težine, ako samo još jednom zakasniš sa otplatom kredita. Pa se zato, uz zahvalni osmeh, svakog meseca raduješ ko dete prepolovljenoj plati. Previše obrazovan da bi u 21. veku i dalje delio poslove na muške i ženske, previše emancipovan da bi zazirao od kuhinje i kecelje, razdragano pevušiš reči nekog ljigavog sentiša i spremaš niskokalorični doručak za troje – za tebe, tvoju ženu, i ženinog švalera… znaš da će on veoma brzo biti na tvom mestu, čim se ona naspava, a ti konačno odeš. Komšija je opet parkirao svoja kola ispred tvoje garaže. Tako fin, a tako zaboravan čovek. Već hiljadu puta si ga zamolio da to više ne radi. Ali… nema veze, ne žuriš ti nigde, samo na posao, a baš zbog takvih nepredviđenih okolnosti i ustaješ savesno toliko ranije – svom planiranju dodaješ neplanirano. I taj deža vi sa kolima svakako nije dovoljan razlog da mu jednog jutra zakucaš na vrata i onako pospanom izbijes Alchajmera iz glave, a novi audi poliješ benzinom, zapališ i uživaš u plamtećem prizoru… evo i njega, isti samodopadljivi izraz na licu, kao i juče, isto promrmljano izvinjenje i familijarno tapšanje po ramenu… maši mu, uz osmeh razumevanja, dok odlazi, a onda pravo u svog punoletnog jugića.

Znaš šta te čeka na poslu – gomila papirologije koju mehanički pregledavaš i koja te polako ali sigurno svojom monotonošću zaglupljuje, pa se ne čudiš starijim kolegama što ne rade ništa, već samo zveraju u sat i autistično, sa poluotvorenim ustima, odbrojavaju preostalo vreme do penzije. Dočekaj nekako pauzu, u nadi da ćeš svoju zasluženu cigaretu uživati na miru. Naravno, ako ne naiđe onaj glupavi šef, operisan od humora i sa egom vidljivim sa Meseca, tražeći aplauze za svoje glupe fore. Pa, ipak si ti njegova omiljena žrtva, nekako te uvek nasmeje do suza. Posle posla se, umoran ko pas, vraćaš u toplo porodično gnezdo, gde te čeka mrzovoljna žena sa još jednim isceniranim napadom migrene. Neraspoložena da ti spremi večeru ili, zlu ne trebalo, pruži malo ljubavi posle napornog dana, ali orna da ti prebaci nagomilane (neplaćene) račune i nagomilane (preplaćene) godine zajedničkog preživljavanja. Saslušaj je pažljivo, pa prsni od cerekanja, nek pomisli da si lud, i onako gladan idi da spavaš… I nemoj da te čudi što se maska na licu smeje, dok hiljadu milja u tebi ne zna za smeh. Svi klovnovi su, u suštini, tužni. Vreme je. Završi sad sa brijanjem i dobro uvežbaj svoj kez… a samoubistvo sačuvaj za neki bolji dan.

Autor: Darko Stanković

Fotografije: favim.com, mesnhealth.com, makemillionsmakechange.com