09 sep Stranac

Stranac: Zdravo. Ja sam jedan od onih muškaraca koji čita tvoje priče na Crnoj Ovci. Ova od danas me doselila u tvoj grad. Tražio sam te na svim tim mestima, ali te nisam našao. Da čekam novu priču i nove lokacije na kojima da te nađem, ili ćeš mi to reći sada?

Ja: Zdravo. Ja sam Vjetar. Nikada nisam na istom mjestu. Možeš li uhvatiti Vjetar?

Stranac: Nisam se ni nadao lakšem odgovoru. Jesi li uvek tako misteriozna?

Ja: Vjetar nije misterija. Vjetar je samo neko ko je uvijek tu, samo mijenja smijer. Kako ti se sviđaju mjesta na kojima si bio?

Stranac: Odmorio sam se. Pitao se koja si od silnih žena koje prolaze onim ulicama. Pitao sam se šta se krije u tvojim očima i šta govoriš njima. Nadao sam se da ću uspeti da ti poklonim jednu kutijicu lavande.

Ja: Nisam nikada u masi. Teško da bi me zapazio. U očima ne krijem ništa, sem pomalo nedostajanja. Sačuvaj kutijicu.

Stranac: Voliš ga još uvek?

Ja: Koga?

Stranac: Pa ovog što pišeš o njemu.

Ja: Da sam ti rekla „volim“ ili „ne volim“ to bi imalo drugačiji ishod, a ovako mislim da sam ti dala sasvim ispravan odgovor.

Stranac: Zašto onda pišeš o njemu? Zašto mu daješ prostor u pričama u kojima se ne uklapa sa tako lepom i pametnom ženom?

Ja: Zato što ne volim nedorečenost. Tako izgovaram ono što nije dao da mu kažem. Jer pokušavam da ga spasim na vrijeme.

Stranac: Da ga spaseš od čega?

Ja: Od laži, od lutanja, od bježanja, od guranja istine od sebe. Od ulica na kojima će povrijediti svaku slijedeću. Sarajevske ulice to nisu zaslužile.

Stranac: Nespasivo se ne moše spasti. Seti se toga svaki put kada poželiš da pišeš o njemu. Ne muvam te, ja pisac nisam, nisam ni glumac, ali mene si kupila. Kad čitam tvoje priče osetim miris cimeta po stanu. Malopre sam stvarno izašao da kupim lavandu. Mimoze nisam našao. Posle ću izaći da uličnim sviračima platim da otpevaju „Trista pena-2.

Ja: Takaj nogama doh pjevaju i misli na nešto što ti nedostaje.

Stranac: Šta tebi nedostaje?

Ja: Nedostajem sama sebi.

Stranac: Doseliću se u Sarajevo, definitivno.

Ja: Autobusi stižu u 21:00. Peroni su tada najljepši. Ali kada se ne odlazi.

Stranac: Rekao sam da ću se doseliti, ne da ću doći u posetu. Žene poput tebe su vredne toga. Pada noć, idem da stignem ulične svirače. Mogu li ti pisati ponovo?

Ja: Ulični svirači se ne ganjaju, na njih nalijećeš kada te povede osjećaj. Pisati možeš, ali mi nemoj postavljati previše pitanja. Tada ja ne pišem.

Stranac: Lepa si. Kako ti kažeš, prokleto si lepa.

Ja: Da, samo mi još fali dvorac u magli. Prokletstvo već imam.

Stranac: Sada ja ne znam šta da napišem.

Ja: Već jesi. I to je sasvim dovoljno. Poljubi Beograd, Stranče.

Azra Obuča

Izvor fotografija: pinterest.com