11 mar Stopala, orhideje i ljubičasti snovi

Mrzi moja stopala. To je okej. Stvarno imam stopala kao u Hobita dustabanlije. Zato sam i počeo da nosim one plitke čarape i na plus milijardu. To je kažu, kompromis. Mislim ipak, ne mogu da odem na neku operaciju da mi zamene stopala. Možda nekada izmisle nešto. Neki pametni momak, sa sličnim problemom će odlučiti da reši problem svim hobitskim rođacima, ali verujem tada će biti kasno za mene. Navići će se već, pa će doći dan da i ja krenem po kući bos. Tada će doći na red njen kompromis. Uvideće da svoju pedalnu grozomoriju mogu da kompenzujem, i to je to.

Nikada mi neće dosaditi naši noćni razgovori. Jesam voajerština, ali kada bi znala kako je prelepa dok spava, ne bi se čudila mom fetišu. Dođe mi da je ujedem za dojku, kada joj se pod vratom sve nekako nagura i nagužva, mekano, balonasto, ukusno. Nego, rešio sam. Počeću da pišem pesme. Imam i mali plan. Čitaću ih samo dok spava, pa će polako početi da se gomilaju podsvesno. I možda će poželeti da neki od stihova istetovira.

Pričam joj tako svakakve gadosti koje ne bih smeo ovako, na suvo. Nisu to neke odvraštine, ali ponekad vidim kako pocrveni. To mi se dopada.  Često počinjem svoju tačku ulaska u njen san, najavljivaljem sebe kao velike ljubičaste orhideje u plamenu. Kažem joj da zamisli lep, dubok, promukli muški glas i krenem svoju tiradu ovim piskavim kontraaltom.

Sinoć sam se za malo otkrio. Počeo sam da trabunjam o tome kako sam pročitao da je vreme u snovima naopako. U njima se sve odbrojava. Kao kada sanjaš da nosiš ogromnu kulu od tanjira, hodaš i čini ti se da je sve normalno, samo u rukama držiš tu kulu koja se migolji i vijori. Vreme protiče, svi te gledaju, radiš nešto posebno, ti, odabrani, a ne znaš zašto, a tanjiri, znaš, neminovno će pasti, jer ti nkada nisi nosio tanjire, zašto bi? Nikada toliko. Koraci su ti spori, ruke još sporije, a porculan je postao živa materija koja ti se koprca iz ruku, kao uplašena riba. Na kraju sve propada time što se vrh kule nakrivio, napravivši luk i sve se polupalo u gazilion komada. Baš u trenutku treska oglašava se alarm i sve, pa i san, se prelama iritantnim zvukom sa sata. Ne znam kako se taj fenomen zove, ali navodno, naš je mozak spreman, da kada zaspimo krene sa odbrojavanjem sna.

Dok sam ja trtljao, samozadovoljno naglašavajući svaku reč kao da elaboriram novi koncept protiv gladi u svetu, počela je da se budi onim lutkastim očima. Prvo nepregledno polje beonjača, a zatim nežno i sramežljivo, kao mladunčad životinjica izlaze dve različite zenice. Jedna vatrena i druga umirujuća.

Nije se začudila što sam nadnesen na nju blenuo. Osmehnula se, pomilovala me po neobrijanom obrazu i mlakim, ustajalim, blago kiselkastim poljupcem poželela dobro jutro.

Ustala je, samo u gaćicama i majci i krenula ka kuhinji. Ležeći na stomaku kao nasukana morska neman, srećan što je moja mala voajerska ekspedicija na njene snove ostala tajna, pomislio sam kako ću morati što pre da počnem sa pisanjem.

Najstrašniji zvuk opake lomnjave sveg porcelana na svetu oblio je spavaću sobu razdirućim naletom. Umorno, debelo i polako, okrenuo sam se sa naporom, dobrano isprepadan, i ugledao je kako uplašeno stoji na vratima kao krivac. Sa plačljivim licem, iskrivljenom nogom kojom kao da opisuje kružić svoje krivice i rastežući kako sam uspeo da primetim moju majicu koju sam dobio posle jubilarnog davanja krvi, rekla je: „Ljubavi, razbila sam one tanjire što smo dobili od tvoje mame. One sa cvetićima. Plavkastim, znaš. Ljubičastim možda, ne znam. Samo su mi iskliznuli. Je l’ nećeš da joj kažeš koliko sam smotana?“

„Neću dušo. Samo lomi, moja mala, šeprtljasta Grkinjo. Biće to naša tajna.“

I tako sam sa urlikom lomljavine tanjira i uz neverovatna razaranja uspeo da uđem u njene snove. Istetovirala je mali ljubičasti plamen na levom stopalu. Ja i dalje nosim čarape i sanjam kako se budim sa njenim ukusom u ustima.

Andrija Jocić

Izvor fotografija: pinterest.com