25 maj Srećni ljudi

Moj otac nije bio

poput

drugih pijanaca,

kada bi se pripit

vratio kući

ne bi urlao

tražeći čistu košulju

ili večeru,

već bi uzeo gitaru

i počeo da svira.

Sad, ne zavaram sebe,

pio je puno,

zato ga nije bilo

kada mi je trebao,

ali ostavio je lepe

uspomene.

Ne šetam nafrakan

vrtovima,

ne potičem iz Verone,

Romeo i Julija

mog vremena

zovu se Rambo i Djilda,

a moje ljubavi

mlade su i zbunjene.

Već pet dana

nečije mandarine

trule

na sred raskrsnice

kojom prolazim

svakog jutra.

Sve što ću ostaviti

za sobom

staje

u manje od deset

kutija za cipele.

Trzam rukom

kada sam nervozan,

ne izlazim iz kuće

po tri dana,

nikada ne izuvam

čarape

kada odlazim na spavanje.

Plašim se i ne stidim

da priznam,

ne treba mi razlika

kao uteha,

ne treba mi korak

kao opravdanje.

Za sreću dovoljan je dodir,

malo pažnje kao lek,

i neko toliko poseban

da može stati

u samo jednu reč.

Autor: Damjan A. Unčević

Fotografija: favim.com