04 maj SPASAVANJE DUŠE

Noći mirišu na zagrljaje i uzdahe. Na tajne i istine, nekada izrečene, ali zaboravljene. Na omekšivač i pamuk. Na čuda. Na planetarno i neprolazno; na borbu žešću od one sa vetrenjačama.

Jutra mirišu na razum i odbijanje, na poricanje i nemoguće. Na rupe i trnje. Na bes, na daljinu i godine između čuda i mogućeg.

Znakovi su svuda ali su opet nigde. Tu su ako želiš da ih vidiš – neprimetni za realnost i nevažni za druge. Bojiš snovima stvarnost, sivu i mučnu. Kao i daljinu i činjenice.

Oči se ne mogu nagledati ni isplakati. Oči vape za drugima u njima. Suze popuštaju omču oko vrata, kroz suze dišemo ponovo i lečimo uvele duše. Duša teško prežali nešto posebno, pogotovo ako je morala disati kraj druge neke da se ne bi ugasila. Duša proba da ide dalje, a da ostane lepa i vredna za ono što ostaje uvek tu. I nema dalje…

Vreme je relativno. 3 godine znače više nego 6 ili 8, sat vremena više nego ceo dan. Jedan dodir više od milion reči. Šta su reči pored dodira od kojih treperiš dugo potom. Kao da ti je ponovo 15 godina. Samo… da ti je 15, manje bi razmišljala. Sa 15, sve je lako, u dodirima i osećajima je sve. Sa 25, umeša se razum i iskustvo i oteža, stegne, guši osećaje.

Nekad prosto želiš da nije tako, ali noći ostaju noći, a jutra ostaju za početak novog dana. Zameniš dan za noć na kratko i sve se poremeti. Ne da se mešati…

I bude kiše, kiše mnogo, ali na kraju uvek dođe Sunce. Onda opasno greje, i osuši sve bujice.
Noći i jutra se traže; kiša i sunce takođe. Ne mogu jedno bez drugog, makar bili daleko, makar jedno drugog potirali…

Noć i jutro će se jednom izjednačiti, ili će samo isto značiti. Kada budemo spavali jedno kraj drugog, ušuškani u tišinu i spokoj, posle duge bitke. Borbe i grebanja za sreću i mir.

Ali teške bitke će se tek voditi, a najviše bole one bez vidne krvi, koje ukazuju na krvarenja unutra, u mnogo povređenih. Povređenih uvek ima kad su lutanja duga. Ali to je neophodno da nađeš pravi put. Do njega se uvek mnogo luta. Zvrndaš okolo bez reda i logike, srećeš neke ljude. Oni imaju mišljenja, razna, o tvom putu i svojoj ulozi. Ali ti imaj svoje, takođe. Ljudi ne žive tvoj život i nemoj ih pustiti. I ne mogu znati kako je kada pamuk miriše i grli. Ne mogu znati kako je kad ja grlim tebe. Kad te nađem na istom mestu, posle 10 godina. Sa nešto manje kose, i istim dečačkim, uplašenim pogledom. U mene. I dalje. To je ono kada kažu da je vreme relativno. To se zove doći kući. To se zove spasavanje duše.

Autorka: Aleksandra Rajić

Fotografija: favim.com