23 okt Soba

Lepotica Sofija Prvulovič, ćerka poznatog zemunskog bankara, udala se prošle godine za jednog mladića iz Srbije, odnosno Otomanskog carstva. Nije poznato kako se tolika prisnost javila, jer je ceo Zemun brujao o ljubavi nežne Sofije i mađarskog bonvivana Jana Sivoša, koga je njen otac, Simon, zvao vagabundom. Ljubav nije poznavala granice, ali ljudi izgleda nisu bili zadovoljni njihovim geografskim pozicijama, pa su se trudili da im prkose tako što će i ljubav ograničiti.

Sofija je na svim balovima širom carevine, na koje je bila pozivana, grabila priliku da vidi Jana, a on je kao čergar putovao od mesta do mesta, čak je proveo nekoliko meseci u Beču, dok je Sofija bila na školovanju. Najvše je volela maskenbale. Njene pokrivke su bile raskošnije i od venecijanskih. Majstor iz Pešte, koji je bo potajno zaljubljen u nju, pravio je božanstvene ukrase koje je mali anđeo mogao da stavi pred svoje belo lice, a da to ne poremeti njenu lepotu, već da majušni prorezi za oči, samo još više raspale maštu posmarača. Mnoge dame iz visokog društva Pešte žalle su se da je majstor pobenavio praveći sve maskebalne pokrove po facijalnim merama graničarke Sofije, te da njihova prepodobna lica ne mogu da pokažu svu svoju lepotu. Nije bilo dobričine koja bi ovim uzvišenim damama, bogobojažljivim pravednicama, mogao reći kako su lepše sa maskama, nego bez njih. Jedna se vojvotkinja iz Bremena još i dala naljutiti na majstora što njeno pufnasto, zaobljeno i anđeoski podbulo lice, sa divnim podbradkom i neodoljivim spojenim garavim obrvama, bilo preveliko za masku koju je trebalo nositi na balu pruskog barona. Kakav skandal!

Na jednom od tih maskenbala videla je i Jana. Visokog, sitnostrukog momka plave kose i sivih očiju, koje su je kroz dva otvora na tirkiznoj maski sa pozlatom gledala, kao iz pakla. Pakla koje jedino nastaje kada se sruši raj, jer toliko uživanja u njima može biti samo na mestu gde nečastivi vlada. Shvatila je da ga voli još i pre nego što ga je ugledala. Baš takvog, sa istom tom maskom ga je sanjala u svojoj vlažnoj sobi, sa pogledom na blatnjavi i moćni Dunav.

Kako i zašto je lepa Sofija odlučila da svog lepog vagabunda kazni najgorim mukama, zbog kojih je na kraju propio svoje nasledstvo, niko nije znao, tek na jednom od balova priređenog od strane Nemačkih trgovaca, Štuberga, cele je večeri pričala sa nekim kosmatim, crnomanjastim provincijalcem, koji dolazi, sa one strane granice. Bio je bez maske, u Zemunu se zatekao, pa nije bilo vremena da se adekvatno kamuflira, ali je njegovo prisustvo bilo apsolutno neizbežno, zbog broja papkara koje je njegov otac spremao da dopremi u Carevinu. Sa jedne strane svi su verovali da je lukavi Simon, predobri u Hristu pošteni gospodin, svoju ćerku dobro potkovao merkantilnom ljubaznošću, koja u kombinaciji sa slatkorečivošću i njenom lepotom, pred zemljakom provincijalcem, mogu da načine ogromna tržišna čuda. Ali opet, to nije mogao biti razlog njene bezdušnosti prema jadnom Janu.

I eto, posle mesec dana od bala i nepune dve nedelje od prebacivanja žvotinja u Carevinu, obelodaniše zaruke. Milivoje Hristić, od oca Ignjatija i Sofija Prvulovič, od majke, što ju je na svet donela, pa sa detetom u ruci, nasmejana sa istog otišla, Marje- Ane, postaše verenici. Jan je kleo sudbinu, pio i polako tonuo u sigurnu smrt, a mlada buduća nevesta kao da ga je izbrisala iz pameti. Sva radosna i vesela, menjala je svoje toalete i svakoga trenutka sređivala za dolazak brojnih zvanica, koje su neprestano pristizale na čestitanje, oh hvala Konzule De Varfari, suviše ste ljubezni.

Došao je dan svadbe. Gazda Ignjatije je stigao kasno, jer je bilo poslova u selu, onaj vrag od Paše ’oće da nam poseče Hrast; snaja ga je sačekala celivala u ruku, i sve je teklo po planu. Mladoženja se nije ni video, bio je kao neprimeren, ali uređen ukras na ultimativnoj zabavi mlade lepotice. Dukati, krajceri, napoleoni, su zveckali, kasa se punila, iako se za svadbu potrošilo, to nije smanjilo priliv novca od ujedinjenog, porodičnog pohoda na tržište.

Mladi par se posle par meseci života u Zemunu odlučio na kupovinu kuće, na obližnjem salašu, samo je važno da ne bude mnogo truckanja do tatice; pa ko bi joj mogao reći ne, kada to tako molećivo i neodoljivo detinje izgovori grickajući usnu. Oh kako je dane provodila mlada gospođa Hristič, tako se pravilno kaže, u prvo vreme posle svadbe. Njen je mladi muž, čak i mlađi od nje, sve svoje vreme provodio radeći u Zemunu, sa očevim životinjama, i tastovim kapitalom, dok je ona užvala uređujuđi prostranu baroknu kuću u austrijskom stilu. Nove tapete od kože, stolice presvučene damastom, božanstvene zavese- poklon od tatinog poslovnog prjatelja iz Bukurešta, divno veliko ogledalo iznad kamina, sa pozlaćenim ramom, na kome se sjaji buketić ruža- poklon iz Trsta, teški, prašnjavi tepih, i velika srebrna menora, kao poklon od Sofijine dobre drugarice Lore, parižanke, polujevrejke, čiji će potomci biti pronađeni na obalama podivljale Sene u jesen četrdeset treće, sa natopljenim telima u putrifikovanom stanju (iako su samo polu ili tek delom jevreji, ne znači da će  poluputrifikovati).

A onda su počeli problemi. Nekako neprimetno u kuću se uselila nevidljiva avet iščekivanja. Prolazili su dani, a gospođa nije začinjala. Počela su govorkanja, koja nisu brzo pristizala u kuću Hrističa, ali je Sofija mogla da čuje svaki zlobni slog koji izlazi i ustiju besnih žena. Brzo je prestala biti mlada, i bez čeda koje joj raste u stomaku, počeše da je još brže nazivaju pogrdnim imenima. Problem se naslućivao, iako je od sebe tek dao nagoveštaj, ali i to je bilo dovoljno da se raspusna, sveoobožavana i ljupka gospa Sofija, posle kratkog vremena od udaje povuče u svoju kuću. Posete su bile retke, ta tako ste daleko, dobra gospođo; da joj je jedino preostalo da se okrene sebi i kući, to jest sebi u kući. Prvih dana njene udadbe, pristizala su uplakana i suzama razmazana Janova pisma, ali ona ih je sve bacala u plamen kamina, ne otvorivši ih. Sada je i njih nestalo. Ostala je sama, tek što se napokon uparila sa nekim. Sluge su bile plašljive, po naravi, bežali su od nje, a ni ona nije pokazivala želju da se sa njima na bilo koji način poveže. Mladi gospodar je sve ređe navraćao u kuću, i čak se pročulo da je nekoj rumunskoj ciganki napravio dete, jer su je posle prvih dana njegovog prenoćivanja u varoši, videli svu napirlitanu, a onda je nestala. Mora da je napravio malog garagana; čulo se u salonu Stojnamiroviča.

U braku je bila nepunih godnu dana, a već je postalo nesnošljivo. Dani su se vukli, jedva je otkucavao sat, ali su se nekako neprestano ređali, isti, jedan za drugim, u jedan opori kontinuum postojanja, koje je prerastalo u nepostojanje, našminkane tišinom i progutanim rečima. U retkim ljubavnim pokušajima, jedva da joj je uspevalo da ga održi budnim. Nije kopnila, nije propadala, njena lepota je još više bujala, pupila, prerastala je u veću lepoticu od one koja je bila. Sve to zajedno jedilo je, a jedini koji je njenu ljutinu trpeo, njen predobri otac, nije bio tu, novac nije sam sebe mogao da čuva i pazi. Novac je bio bespomoćan, svi su ga želeli, a ona je imala svog čoveka da je čuva.

Vreme je prolazilo, upoznavala se sa svakim deliće kuće i imanja. Iznova i iznova.

Jednoga dana je nakon šetnje po obližnjem šumarku, umorna od svežeg vazduha, ušetavši u kuću, i popevši se na sprat, zašla u jedan mračni kutak. Nalazio se na kraju dugačkog hodnika, i ka njemu je vodio uzani tepih boje krvi, koji je svetlosti izgledao veselije, kao krv rođenja, a ne umiranja, ali se pri kraju, prilazeći tamnom kraju, preoblačio u onu boju skorele, ugrušene krvi. Na kraju hodnika nalazila su se vrata. Neotkrivena do sada. Uvek je mislila da je tu zid. Nema čak ni prostora koji bi ta vrata odvajala od ostatka kuće, jer se spolja tu ne nalazi ništa. Sve joj se to rodilo kao munjevita misao u usporenom i dremljivom umu. Brzo se pribrala i laganim koraom, kao leptir vođen svetlošću, u zelenoj haljini sa volanima, počela da prlazi vratima. Osećala je da srce počinje snažnije da bije. Da oči polako počinju da otkrivaju prvo moćnu pravouganu siluetu vrata sve jasnije, u svoj svojoj mirnoj silovitosti, a zatim i detalje na njima. Korak koji je načinila bio je kao korak kojim se uranja u vrelu, nakvašenu zemlju. Nakvašenu nečim lepljivim. Sledeći je bio sve teži, ali bila je uporna, i svakim sve nagijih stopala.  Miris se promenio. Počeo je da lebdi miris zagorelog ulja, kojim mirišu skorela kandila.

Najzad je prišla golemoj drvenoj brani. Pod prstima leve noge osetila je neravninu. Opipala je taj tumefat i po prevojima shvatila da se ispod tepiha nalazi mali ključ. Teško udišući prašnjav, vlažan, smolast vazduh, krajičkom oka je uhvatila da se ispod ogromne zarđale kvake, u obliku krsta sa iskrivljenim prečagama, nalazi mala, jedva vidljiva ključaonica.

Sa puno truda da se odupre jakoj sili koja ju je, presamićenu, vukla ka patosu, uspravila se sa ključićem u ruci. Nije podizala tepih, samo je uronila prste u lepljivo, pihtijasto, trulženo tkivo na kome je stajala i mali metalni ključ, sa zakrivljenim krajem, kao kljunom u lešinara, našao se u njenoj gareži uprljanoj ruci.

Brava je škljocnla, kao nova. U tom trenutku njena se ruka zaustavila u poluletu. Pred očima, kojima je jedino videla tamne slojeve duboreza, u krilima anđela što liče na masku, koji je visio obešen o rep majmuna kog u rukama drži kentaur, sa oreolom, videla je dva siva, tužna oka, koja kao da je gledaju iz pakla. Uplašila se i već spremna da se svom silinom odupre o vrata, iza njih se čuo, prigušeno, plač novorođenčeta. Žene uvek prepoznaju taj zvuk, iz grlašca, još neoumivenih majčinim mlekom. Ali ovaj je bio drugačiji. Kao da se dete, na trenutke gušilo i davilo. Sve je ispunio, u trenutku, tupi smrad gnoja i dok se dete davilo, vrišteći, ona je uletela u sobu.

Ušla je u mrak. Ni tračak svetlosti nije dopirao u sobu. Kao da se mrak materijalizovao, postao je težak i nesnošljiv istog momenta kada je ušla i zatekla, ništa. Kao da je postala kamenčić u bedemu tame. Nije se pomerala i činilo se kao da prolaze vekovi. Disala je brzo, ali lakše nego pred dverima. Osećala je da je neke oči posmtraju. Da još neko bilo, neujednačenim i rasklimatanim ritmom, kuca. Prisustvo nečega u ničemu, u čemu je obitavalo, kao vladar sveprostorja. To nije bla soba, to je bila praznina ispunjena crnlom, u kome se na može biti. Jer ta praznina sve poništava.

Ono, što je osećala oko sebe polako se premeštalo sa jednog kraja na drugi, ako krajeva ima. Obitavalo je oko nje, cokćući, a plač bebe se više nije čuo.

Sofijina koža je postala suva, skoro lomljiva. Na trenutak je pomislila da je sleđena i da će je jedan korak polomiti na komadiće. Osušilo joj se grlo, od straha. Duboko u njoj rađao se neki ambis, nesagledivih dubina, koji kao da je vuče dalje u sebe, kao da se urobors mraka ustima spoljašnjeg ničega hvata za rep njene tame u telu, i da postaje jedno sa onim bićem koje, ne kruži, već je okružuje. Ne u čeljustima, već u želucu zveri.

Na golim prsima je osetila sitno peckanje vrhova desetine ledenih prstiju. Peli su joj se uz vrat, zatim do brade, a onda jednim finim potezom kista preleteli ispod uha do potiljka. Umešali su se u njenu crvenu kosu, a zatim je na hiljade malih crvanih paukova poletelo po telu jadne devojke, nožicama ledenijim i od hladnih prstiju na potiljku. Stigla je samo da pusti kratak cik. Hladnoća ju je prekrivala celu.

Blizu njenog ukočenog nagog tela, uvijenog u šalove od ledenih paukova, pojavila se prigušena svetlost. Postajala je sve veća i u njoj je počela da se nazire slka beskrajnog, sjajnog tunela, po kome hoda muška figura. Kada naraste do veličine omanjeg dečaka, prilika zastade, i podigavši desnu ispruženu ruku, udari potpeticama, jakim treskom, urlajući „Aja Sofija“. Čim se razleže glas, cela se slika rasprši, a od delova ove fatamorgane, načini se mutni oblak u obliku deteta. Plivajući po praznini, dete je postajalo sve jasnije i brzo je na njemu, zarobljena strahom i milenjem paukova, raspoznala ćerku koju nikada neće roditi. Dete je bilo obučeno u rite, ne starije od dve godine, svo u pulsirajućim čirevima, koji su tako gadno zaudarali, da Sofija načini tek naznaku pokreta, zgađena užasom pred nosem i očima. Dete je tiho zapomagalo; mama, mama, gde si? Grimasu užasa i bola koju nije mogla da otkrije pred prikazom svog umirućeg nerođenog deteta, zamenile su suze. Svetleće, jarko narandžaste suze iz njenh očiju, praveći baru koja je buktala svom silinom pod njenim nogama. Iznad deteta, koje se kočeći i trzajući borilo sa nezamislivim bolom, stvori se prilika u crnoj haljini, crvene kose i bledih, skoro providnih obraza. Nije se prepoznala u toj ženi, ali je na korenu palca desne ruke koja je davila, a zatim pesomučno udarala dete, videla otisak svojih usana, bile su to ruke njenog svekra. Debele, maljave, noktiju umrljanih suvom zemljom, koju voda nikad ne spira.  Dete je umiralo, a pojačavala se treska i vika varoških cigana. Tresući se, udarajući po instrumentima, sa njih se pomicala odeća, otkrivajući izranjavana tela. Kosti, truli zubi, creva koja se prosipaju na sve strane i njihova sve bešnja muzika. Pucanj. Dosta spretno za raspadajuće leševe uklonili su se od opasnosti.

Na trenutak nastala je tišina. Čulo se samo zadovoljno škrgutanje i umirujući uzdah. Sve to prekinu, silovit i naredbodavan uzvik. Ni iz čega, stvori se čovek, visok, crne zalizane kose, u lepo skrojenoj uniformi. Leđima okrenut Sofiji, neginjući se nad neki sto pred sobom, viče nerazumnim jezikom na neku devojku, sklupčanu na stolici. Oskudno je odevena. Njena masna plava kosa, vezan u rep, dovoljno je perkrivala lice pognute glave. Posle tirade vojnika, devojka podiže glavu. Bila je to devojka slčna Lori, mlada i lepa, kakvu je pamti. Uplakana, sa rascepanom usnom, i kapljicom osušene krvi pod levom nozdrvom. Gledala je u vojnika uplašeno, pokorno, ali sa onom dozom smelosti koja kod ljudi pred smrt odaje sliku nekoga ko je razumeo svet. Vojnik je izvukao nešto iz čepa, uperio ka Lori i sve je bljesnulo. Lora je ležala nepomično pored stola, u lokvi ljubičaste krvi. Vojnik se okrenuo, noseći tirkiznu masku za pozlatom, na kojoj je umetnutim ćilibarom, na čelu, sijala zvezda. Iz maske su je gledala dva prozirna oka, kao iz čistilišta. Vojnik joj priđe i Janovim glasom upita; sa ili bez kofeina?

Trgla se. Mokra od znoja, gola pod debelim jorganom. Soba je mirisala na sirće, a ona na rakiju. Istrljali su je dobro, da bi joj spala vrućica. Nije znala šta se dogodilo. Nekoliko nepoznatih žena je brzo okružilo. Miluju je, kukaju i nariču. Pokrivajući je; nemoj sada da se prehladiš daga. Ništa joj nije bilo jasno. Vriskom probuđen, Milivoje je uleteo u sobu. Rasterao je upalakane žene i kuknjavu premestio u njihove brade. Zagrlio ju je jako; ne mari Sofkijice, biće ih još; još čega, rekla je skamenjeno; pa dece, samo se ne sekiraj.

Pobacila je. Dva dana je bila bez svesti. Našli su je onesvešćenu na spratu kuće, u lokvi krvi. Nije znala da je trudna. Pokazali su joj fleku od krvi na dušeku i bačeni tepih.  Dete je bilo neoblikovano, pa nisu znali, dali je devojčica ili dečak. Uvili su, to, u belu povojnicu i zakopali u šumarku pored poseda.

 Ovo je sprečilo ili mene da ubijem, ili da ono ubije, šta Sofkijice? Ništa. Samo Milivoje, molim te zazidaj ona vrata na kraju hodnika. Bog s’ tobom ženo, pa gde da zazidam vrata dečije sobe!

Autor: Andrija Jocić

Fotografije: weebly.com,ebaumsworld.com