08 jun Soba 315

Jugoslav Pantić je sedeo u tišini i mraku memljive sobe i blenuo zgranuto u ekran. Katodni monitor okružen punim pepeljarama i praznim valjkastim kutijicama sada je prikazivao samo idiličnu zelenu poljanu, ali samo trenutak ranije na njemu su lumpovali Samir Belić i Halid Mitrić, glavom i bradom.

– Brateee, dođi da se zezamo, brateee! Čekamo te! – kezio se plavokosi Samir, dok je u pozadini kosmati narodnjak natezao flašu šampanjca.

Delovalo je potpuno nestvarno, kao san, fantazija u magnovenju, ali adresa koju mu je Samir dao, ispisana na parčetu hartije, bila je stvarna.

„Samir, jebote!“ – pomisli Jugoslav, čeprkajući po džepovima. „Samir Belić… Samir… Balija, haha. Samir Parti manijak. Samir Igi Pop. Gde li je našao samo Haka Estradu, bog ga jeb’o baš? Ali naravno da ga je baš Samir našao, naravno da su zajedno, ko zna gde su bili i šta su radili… Eeee, moj Samire, moj JNA jarane…“

Jugoslav izvuče iz džepa redom mali notes, paklu meke „Drine“, upaljač i narandžastu bočicu i poređa ih na sto pored tastature, pa se lati telefona.

Držeći slušalicu između ramena i uva, Jugoslav okrete broj iz notesa jednom rukom, dok je drugom otvarao bočicu. U njoj je ostalo samo nekoliko pilula, dosta za jedva tri dana. On sasu sadržaj bočice u usta, pa ga zali poslednjim gutljajem piva. Uto se začu zvonjava sa druge strane žice.

– Da? – graknu promukli glas.

– Alo, Miki, e, Juga ovde.

– Juga? Juga! Jebote bog, Jugoslave, je l’ si to ti? Je l’ si živ, jeb’o te!

– Živ, živ. Nego, znaš ko je još živ?

– Ko?

– Halid Mitrić.

– Šta? Sereš! Otkud ti to?

– Videh ga malopre na internetu, na onom, kako se zove, skaju, skajpu, tu sa mojim ortakom iz vojske, sedi u nekom hotelu u Beogradu.

– Sereš! Jebote, ne mogu da verujem!

– Idem sad odmah da izvidim to. Sačuvaj mi mesto za kolumnu u sledećem broju.

– Baćo moj, ako je to što pričaš istina, čuvam ti naslovnicu i mesto u restoranu „Rojal“! Ovo je vest decenije! Halid jebeni Mitrić! E, alal ti vera, ne znam da l’ sam ti ovo rek’o nekad, ali ti si mi uvek bio omiljeni reporter, majke mi! Stara garda!

– Hvala, Miki! E, idem ja sad odmah tamo, pa čim uslikam i iskucam sve, dolazim u redakciju.

– Zovi kad budeš bio blizu, da stavim kafu!

– E, nemam to govno, taj mobilni, aj’ lako ćemo za kafu! Vidimo se, Miki! Pozdrav!

Zgrabivši stvari sa stola, Jugoslav ogrnu izbledelu teksas jaknu, okači verni „zenit“ oko vrata, pa pojuri niz hodnik. Na izlazu u dvorište zastade na tren, i, uverivši se da nema baba-Stanke nameračene na kiriju, otrča do svog „juga“ i odveze se iz niz ulicu. Dok je vozio, pogled mu pade na blok recepata sa potpisom pokojnog doktora Bešića i prazne bočice u pretincu. „Valjalo bi da  svratim do apoteke.“ Međutim, dan je bio previše lep da bi se time zamarao, a i par pilula koje je popio ranije su ga i dalje držale jako u svom otupljujućem stisku, bez kog nije mogao da živi ni dan, još od ’99.

Smestivši auto na prostrani parking, Jugoslav ugasi motor, pa baci pogled na naškrabanu cedulju: „Titovih brigada 1“, ovo je bila prava adresa. Na prostranoj okuci brda uzdizala se visoka prljavo-bela zgrada oronule fasade. Zalupivši vratima, Jugoslav se uputi ka glavnom ulazu. Za pultom na recepciji sedela je starija gospođa u belom, zadubljena u papire.

– Dobar dan, došao sam da posetim druga…

– Da posetite?

– Da, on je ovde kod vas.

– Žao mi je.

– Haha, da, ovaj, reče mi da je u sobi 315, to je treći sprat, je l’ tako? Ako možete samo da me uputite ka liftu…

Žena mu uputi dug, prekoran pogled preko naočara.

– Je l’ ovo neka šala?

– Ne, ne, taman posla! Ako treba da ostavim ličnu kartu, okej, imam…

– Gospodine, kao prvo, ovo je mrtvačnica. Kao drugo, imamo samo prizemlje, ne postoji nikakav treći sprat. Kao treće, „posete“ su samo za lekare i rodbinu. Ako niste, a rekla bih da niste, ni jedno ni drugo, molila bih vas da napustite objekat.

Jugoslav je stajao zbunjeno par trenutaka.

– Izvinite, je l’ ovo Titovih brigada 1?

– Da? Možda ste dobili pogrešnu adresu?

On izvadi zgužvani papirić iz džepa.

– Da, da, izgleda da jesam. Izvinite!

– Nema problema, prijatno!

Jugoslav zastade ispred zgrade. Pogleda još jednom papir, pa onda podiže pogled. Adresa nije bila pogrešna, a zgrada je definitivno imala više od jednog sprata. Delovala je blago depresivno, ali ne gore od pojedinih hotela u kojima je odsedao. Jugoslav nabra čelo, pa izvuče iz džepa paklu „Drine“. Pogleda izgubljenog u beogradskoj panorami, pušio je par minuta u tišini, a zatim baci pikavac na grad i krenu nazad ka zgradi. Čim je radnica napustila pult, Jugoslav se ušunjao unutra i pažljivo uputio ka hodniku levo od ulaza. Što je dublje zalazio u zgradu, to je recepcionarkina tvrdnja da zgrada jeste zapravo mrtvačnica delovala verovatnije: beli zidovi, nosila, miris antiseptika koji je parao nozdrve… I grobna tišina. Srećom, nije bilo mnogo osoblja, par njih koje je primetio, Jugoslav je sa lakoćom izbegao krijući se u senkama i ostavama. Međutim, mnoge sobe su bile zaključane, a nigde nije bilo ni lifta ni stepeništa. “ Brateee, dođi da se zezamo…“ Odlučnost pobedi sumnju i on nastavi sa potragom. Odnekud je dopirao poznat zvuk, ritmično zveckanje lanaca i zupčanika. Jugoslav načulji uši i krenu da ga prati. Zveket ga je doveo do hodnika u dubini zgrade, gde su dva čoveka u zelenim uniformama prebacivala leš sa nosila na neku vrstu servisnog lifta. Lift je telo odneo negde na gore, da bi se posle par minuta vratio prazan. „Znao sam! Znao sam da nisam lud!“ Čim su radnici otišli, Jugoslav tiho priđe liftu i uvuče se unutra, pa pritisnu veliko crveno dugme sa spoljne strane. Uz škripu i zveket, lift krenu da se penje. Prostor unutar njega bio je veoma skučen, i čim je otvor nestao iz vidika u unutrašnjosti lifta, nastade apsolutni mrak. Tama u kombinaciji sa mešavinom košmarnih mirisa na trenutak natera Jugoslava na paniku, ali srećom, jaka doza pilula koju je uzeo držala ga je u pribranom stanju. U tami limene kutije nije mogao da odredi tačno koliko dugo je putovao, ali nedugo po polasku lift se zaustavi. Jugoslav izađe u hodnik ne mnogo drugačiji od onog iz kojeg je ušao u lift. Ovaj je, doduše, bio pun ljudi. Muškarci, žene, različitih godina, u različitoj odeći. Jugoslav krenu polako kroz hodnik. Sa obe strane hodnika nalazile su se numerisane sobe, i to mu dade nadu. Par ljudi pored kojih je prošao je imalo stravične povrede, do te mere da je on, prekaljeni fotograf, morao da odvrati pogled na prizor nekih od njih. „Ovo mesto je očigledno neki tajni kutak, sklonište za slavne i bogate, Hako je verovatno imao neku saobraćajku, a Samir je pošao da mu pravi društvo u oporavku, jer je, pa, Samir.“ Pilule su izgleda popuštale, jer je, po prvi put u ovom veku, Jugoslav osetio neke zaboravljene emocije: nervozu, ali i čudan spokoj. Ne želeći da luta predugo i potencialno naleti na nekog čuvara, on se obrati jednom od šetača iz hodnika.

– Izvini, je l’ znaš gde se soba 315?

– Ako ne znaš gde je, onda ne bi trebalo ni da budeš ovde. – odbrusi mu visoki proćelavi lik bledog lica.

Taman kad je krenuo dalje, on dodade:

 – Pravo, pa levo. Treća soba desno.

U hodniku je bilo hladno i zagušljivo, ali to mu nije mnogo smetalo. Osećao je da je blizu cilja. Nije mu više zapravo ni bilo stalo do reportaže, ni do Halida, želeo je samo da sedne i ispriča se sa Samirom, uz kafu i cigaretu, kao nekad.

315. Iako mu je koža bila suva, osećao se kao da se znoji. On pokuca triput odlučno, potiskujući nervozu. Vrata se otvoriše.

– Ooo, ‘de si, brateee, evo samo tebe čekamo, tulum je uveliko počeo!

Iza iskeženog Samira, Jugoslav primeti mnoštvo lica u sobi, što nepoznatih, što poznatih… duhovi prošlosti i divlje mladosti.

– Evo za tebe pivce, cigarica i Maca, naša drugarica, haha! Videćeš, ovde žurka nikad ne prestaje!

Jugoslav zakorači unutra. Vrata se uz tresak zatvoriše iza njegovih leđa.

Nenad Pavlović

(Priča „Soba 315“ posebno je pohvaljena na konkursu „Priče o telu“.)