Njima mogu govoriti o njoj, o ocu i majci,
bez stida ispričati nekoliko glupavih snova
koje nikako da stresem sa ramena
i planove koje kujem
da ponovo osvojim slobodu
koju nikada u stvari nisam ni imao
jer mi je pre samo manje trebalo za sreću.

Sa njima se ne priča jezikom metafore,
u tim razgovorima nema prenesenog značenja
i ne raspravlja se o granicama ljudskog uma, svemiru i prolaznosti svega,
već se teret postojanja deli ravnopravno
u zavisnosti od toga u šta ko veruje
i čemu se nada
kroz šale koje samo mi razumemo.

Neko će reći da je to bekstvo od stvarnog,
ali u stvari slabo šta je opipljivije
jer kao što su sve velike ljubavi nesretne
pošto ne mogu preživeti
praktičnost svakodnevnice,
tako se i ljudi sa kojima si pio preko leta
i cure u čije si se gole noge zaljubio
vraćaju zimi u svoj mali svet.

Uveliko teče avgust i letu se kraj nazire,
vrućine će biti zaboravljene
sa prvim mrazem
i navlačenjem debelih čarapa,
ali prema njoj ću izgleda malo teže zahladniti.

Obeležila je ovo leto preglasnim smehom
i brbljivošću,
razigranošću koja podseća na vreme
kada je bilo lakše osetiti sreću,
ali teši me to da je zato ona i otišla,
a ja je zato i pustio da ode,
jer nema snage da zimi samo ćuti.