05 feb SMS za kraj

Nisam bila ni nezrela, a još manje nerazumna, pa da nisam mogla da shvatim i prihvatim činjenicu da se ljudi rastaju, da ljubav vremenom izbledi, iščezne i da je u takvim situacijama jedino realno i neminovno rešenje rastanak, kraj. Prošle su godine, ali i dalje  ne mogu da razumem zbog čega je morao da me ostavi na tako glup, gotovo idiotski način. Ne samo što je povredio moja osećanja, vređao je time i moju inteligenciju. Baš zato me je i bolelo, čak i dan danas zapeče u grudima kada se setim.

„Ne idem na more. Ženim se. Postaću otac. Devojka mi je trudna, a to nisi ti.“

Tek tako, u nekoliko reči. U vidu jedne jedine sms poruke. Ženi se i postaće otac. Bum, tras i gotovo.

Ostavio me je dok sam peglala haljine i pakovala kofere. Spremala se za odlazak na more, na naše prvo zajedničko letovanje. Ostavio me je putem sms poruke, ne pogledavši me u oči.

Čitala sam poruku u neverici. Nisam znala da li da plačem ili da počnem histerično da se smejem. Bio je sklon neumesnim, neslanim šalama, ali ovo je čak i za njegov uvrnuti smisao za humor bilo previše. Uspela sam nekako da se priberem, skupila iz temelja poljuljanu sigurnost i pozvala ga. Odbio je poziv. Prvi, drugi, treći put. Nisam odustajala, rešena da ga čujem, da mi objasni o čemu se, kog vraga, zapravo radi. Kakva devojka, kakva ženidba? To je jedino o  čemu sam tih trenutaka, dugih kao večnost, mogla da mislim. Javio se nakon mog desetog pokušaja. Poput govornog automata ponovio je sadržaj upućene mi sms poruke i spustio slušalicu. Kada sam ga ponovo pozvala čulo se samo „mobilni pretplatnik trenutno nije dostupan…“ E, tada sam počela da se tresem, da gubim tlo pod nogama. Soba se okretala oko mene, osećala sam da ću se srušiti, da će me ravnoteža izdati.

Kao da sam tražila nešto nemoguće, nepostojeće, nedokučivo, a ne samo objašnjenje, najiskreniji razgovor. Zar je najlakše i najjednostavnije biti kukavica, čovek bez savesti, bez petlje? Nisam mogla da shvatim zašto mu je bilo neizvodljivo da me pogleda u oči i kaže sve što je imao da kaže? Zar je moguće da doživljavam takav kraj, sulud, bemislen? Kraj bez pozdrava, bez objašnjenja. Dve godine bile su bačene u vetar, spakovane u nekoliko redova jedne sms poruke. Bedno, kukavički, ružno. Ne znam kako bih opisala, nazvala takvo ponašanje, takav postupak.

Ne mogu da se ne zapitam da li je moralo baš tako? Otići bez pozdrava, ostaviti nekoga na tako nedostojan način, nekoga sa kim planiraš i gradiš budućnost.

Vaspitavana sam da budem čovek, da poštujem sebe i sve ljude do kojih mi je stalo. Da ne povređujem nikoga iz čiste obesti, hira, nepažnje. I najbitnije od svega, vaspitavana sam da ne lažem. Zato me i boli ova tišina koja razjeda svakim danom sve više i više. Razjeda me i stvara neopisiv bol i prazninu. Dovodi u stanje ludila i očaja. Nema te istine koja može više boleti i razarati od ove nepodnošljive tišine.

Nisam bila od onih žena koje se daju ukrotiti i pokoriti. Nisam umela da budem pokorena, nikome i ni u čemu. Čak ni u onim slatkim igrama zavođenja nisam dozvoljavala da budem u potpunosti razoružana, savladana i osvojena.

Oleg je mogao da vodi ljubav sa mnom, mogli smo da imamo ludi seks pun strasti, vatromet, ali nikada nije mogao da mi kaže „skini se“ ili „klekni“. I bio je svestan da to nikada neće ni moći. Da neće moći čak ni da pokuša.

Tokom jedne bučne svađe, možda i jedine prave velike svađe koju smo imali, sav zajapuren od besa rekao je kako ga nervira, kako ne može da podnese to što sam svoja, što sam, po njegovim rečima „žena zmaj“.

„Zar ti nemaš osećanja, ne poseduješ emocije“, vikao je gestikulirajući rukama. „Zar je kod tebe sve tako jednostavno, crno-belo?“, „Ti za sve imaš obašnjenje, rešenje, sve možeš sama. Za koji sam ti ja uopšte i potreban!?“

Smetalo mu je što se pored mene ne oseća kao muškarac. Što me nikada nije video kako plačem. Nikada čuo da histerišem, urlam, preklinjem ili ga molim. Po toj njegovoj logici ispada da su žene koje iskazuju svoja osećanja histerične. Kao da se histerisanjem i kuknjavom iskazuje ljubav. Kao da se ljubav dokazuje što većim brojem polomljenih tanjira i čaša. Ako je tako, onda ja zaista nisam umela ni znala da volim. Definitivno nisam bila za ulogu u tom ruskom ljubavnom filmu.

Za njega, to sam tek kasnije shatila, ja sam bila suviše „uštirkana“, negovana i fina. Pametna, obrazovana i samosvesna. Odisala sam zrelošću,nekom vrstom sigurnosti. To, definitivno, nije bilo ono što je njemu trebalo. On to nije želeo.

Kada sam nakon nekoliko meseci od njegovog odlaska saznala ko je ta devojka kojoj se „zakleo na večnu ljubav“, u sećanje mi se vratila ta naša svađa. Kao da je još tada hteo da mi nagovesti da nešto nije u redu, da debelo „ne štima“ među nama. A ja, ćurka, sirota glupa, zaljubljena do ušiju kao tetreb u sezoni parenja, nisam razumela šifrovanu poruku. Nakon toliko pročitanih knjiga izgleda da još nisam bila savladala čitanje između redova.

Autorka: Jelena Perić

Izvor fotografija: dreamstime.com, huffingtonpost.com