16 avg Smrt književnog kritičara

Beskonačno sam zagledan u krutu mušku dlaku koju pronalazim u postelji. Moja žena spava zadovoljna i spokojna. Ogroman osmeh je na njenim punim lascivnim crvenim usnama. Odskora sve je više tragova nekog Drugog muškog u našem stanu. Kupatilo je prepuno tajanstvenih tragova i mirisa, klozetska daska je u žutim mrljama. Moja mužjačka teritorija je nasilno pregažena i osvojena od strane nekog jačeg, dlakavijeg, autentičnijeg.

I sad ležim u neizvetrenoj, neprotresenoj postelji, u udubljenju koje je napravilo njegovo masivno telo. Ležim u njegovim izlučevinama, slinama koje su kapale niz njegovu isturenu bradu.

Dakle, rogonja. Nema veze, znao sam da neću moći da je zadržim samo za sebe. Odavno živim sa mišlju da ću morati da je delim sa nekim Drugim. Prihvatio sam to negde u svesti kao užasni košmar, samo da mi bude data java njenog božanskog toplog tela, toplina tog mračnog sunca. Poništio sam odavno svoj ponos samo da bih uživao u njenim oblinama, u oblaku estrogena od kojeg se može potpuno pomeriti pameću. Nekoj Drugoj ženki bio bih gospodar, ali pred ovim zidom mesa, očiju i uzdaha bio sam kao čun koji se otisnuo na pučinu, bez ikakve mogućnosti povratka.

Očekivao sam samo nešto suptilnije. Da će otkrivanje Drugog doći postepeno. Kroz nedoumice, slutnje, moralne i intelektualne nagodbe sa svetom mojih nagona, strahova i obzira. Ovakva otvorenost u poništavanju mog bića me doslovno ubija. Već se vidim kako peglam njegove košulje i brišem znoj sa njene stražnjice dok on…

Sve više vremena provodim na balkonu, mnogo pušim i čitam tekstove, što i jeste moj posao. Čitanje. Od tog mog posla oboje živimo. Od sujete nadobudnih pesnika čije knjige otpremam u javnost pišući recenzije i kritike. Ja sam njihova dobra vila i njihova kob. A u stvari sam u ovom poslu iz nužde, da bih preživeo. Bukvalno, jer moje bavljenje poezijom me je vodilo pravo u grob, bila je to prevelika cena za nekoliko bednih stihova. Provoditi sate i dane u ekstazi i poricanju, pušiti kao sumanut odbijajući se o zidove jezika, bušeći nekakve sitne rupe u tom zidu. Hvatao me je panični strah od egzistencije, dok sam se oslobađao svih naslaga stečene kulture. Izlazio bih pred svet unezveren kao iz neke Platonove pećine – sluđen slikama i vizijama. Najviše sam voleo da istražujem ono što je za mene opasno i što me negde duboko ugrožava. Onda je došla Ona i zaspao sam na njenim grudima.

Imao sam solidno obrazovanje i kulturu, što je bilo dovoljno da krenem mirnijom strujom, u pisanje o tekstu nekog Drugog. Moja prava žica za ovaj posao nije bila moja erudicija koja je sasvim prosečna, već ona žar za ponorima u umetnosti koje sam jako dobro poznavao i u čijim sam mračnim hodnicima bio izgubljen za svet. Ali i pored intenziteta kojim sam se uživljavao u literaturu, nisam pronalazio onu dozu ludila kojom sam merio sebe i sve oko sebe. Tad sam se smirio i stavljao sam na kantar samo formu koje delo (kao telo) zahvata i sva Druga tela koje njegovo kulturno jezgro privlači ili odbija od sebe. Ravnoteža ovih tasova svedočila je o klasičnom delu, pretezanje u korist forme upućivalo je na modernu i sve njene tekovine, a suvišak referenci govorilo je da je reč o angažmanu ili opterećenosti dela idejom, realitetom, intencijom. U suštini, radio sam za pijačnim kantarom. Naravno, malo sam i varao.

Varali su i mene. Stalno su umanjivali značaj mojih strahova i neuroza, a one su me nepogrešivo vodile unazad u primordijalnu supu predsvesnih nagona, ka jedinoj Istini tela.

Zbog ove Istine tela, predložio sam novopečenom paru, jednom prilikom kad sam ih konačno zatekao raspojasane i podbule od strasti, jedan eksperiment. Dokazujući im da njihova intimnost i privlačnost nije ništa posebno drugačija niti bitnija od nagona najnižih bića na evolutivnoj lestvici, to jest da je sva naša strast i energija samo jedna kap u zajedničkom loncu organske materije, pritom prilično ogavne i ljigave, predložio sam da svako od nas troje naizmence nosi kostim buba-švabe da bi svešću uronio u prejezičko, presimboličko, nagonsko stanje. Zatvoren u mraku, da oseti svu beznačajnost telesnosti koja je ujedno i jedini put ka osvešćenju individualne egzistencije.

Insistirao sam da budem prvi, kao primer. I evo, prošlo je već pet dana otkako sam se zatvorio u mračnu ostavu. Sedim prekrštenih nožica. Stvarno ne razumem, ali još nisu počeli da me truju.
Zašto? Ja zahtevam da me truju!

Autor: Nika Dušanov

Priča „Smrt književnog kritičara“ je posebno pohvaljena na konkursu „Sloboda“