09 mar Sloboda

„Ko ne voli životinje i biljke, ne može ni ljude voleti.“

Ovo je rečenica, uz koju sam rasla, rečenica koja mi i danas u ušima odjekuje, i tera na stid. – Ali, tata, ja volim ljude, baš! No, nije hteo da čuje. Nikako mu nije bilo jasno, kako to da njegovo dete, koje je sa životinjama odrastalo, ama baš ni malo ne mari za iste. Moj tata voli golubove. I njegov je tata voleo golubove, pa je tu ljubav na svoga sina preneo. Na mog tatu. Otkako za njega znam, znam i za golubove u svome dvorištu. Mnogo golubova. Često se tu smenjuju raznorazni ljudi, ljubitelji istih nosioca mira, pa komentarišu, pa ih hrane, pa se menjaju. Otkako za sebe znam. Tata kaže da to radi iz hobija. Nije se nikada takmičio, a čula sam da ima tih stvari u nas. Pitala bih ga zašto, ako ih već toliko mazi i pazi, skuplja i daruje. Kaže da ga to ne interesuje, ljubav nije za nadmetanje. Ljubav je … Ljubav.

Pored golubova, naše je dvorište zoološki vrt u malom, kako sam to ironično znala da uviđam pre. Tu je jedan psić uvek – smenjivali su se razni, ali Bruno je tati posebno drag. Ima ga već par godina. Iako je mešanac, to ne umanjuje ljubav koju mu tata pruža. Kažem samo tata, jer mama i ja ne marimo naročito. No, o tome malo kasnije. Pored Bruna, tu su i kanarinci. Dvojica. – Kako se zovu? Pitaju me ljudi, kada nam u goste dođu. Zastanem, pa se postidim malo. Ne znam. Nemam osećaja. Ne volim što nemam, ali nemam. Fakat. Bude im čudno. A meni mrsko bude što je tako. Znam da i tati nije baš milo. Ali je tako. Bilo. Ne znam, kako godine prolaze, sve sam sigurnija da je ključ problema bio strah. Jer, volim ja da posetim zoološki vrt. Ostanem tamo po čitav dan, sve vileneći detinje i slona hraneći smokijem i budeći sove i jureći paunova pera! Ali, ovde, kad su na slobodi, gledam da sam podalje od njih. Iako sam čitav život imala i po više ljubimaca, tako je. Bilo je pokušaja gajenja i ribica. Imali smo akvarijum koji smo mazili i pazili koliko i neku sobu. Tata je pokupovao sve što je bilo potrebno, napravio novim članovima porodice Petrović ugodan kutak. Ubrzo ga je slamala činjenica da njegova mezimica ni pogled ne baci na njih. Opet je ostao sam u još jednoj ljubavi. – To je na tebe povukla! – pričao bi onako, da mama ipak čuje, a opet sebi u bradu. Godine su prolazile, tata je nastavio svoju ljubav, brigu i negu prema neljudskim članovima porodice, posvećivao se biljkama, nabavljao ređe vrste iz raznih delova sveta. Kako bi neko prolazio, komentarisao bi naše dvorište, pohvaljivao tatino zalaganje, a on bi sa merakom pio kafu uz neizostavnu cigaretu,  na tremu. Milo je to. Koliko god nešto zbog sebe i za sebe radili, lepo je kad još neko uvidi značaj istoga, kada zna da mu se poraduje i osmehne. Mezimica je rasla, a sa godinama počeo je da raste i osećaj za još neki, sem ljudskog života. Nestajao je strah, dugo godina bezrazložno čuvan,  negde, u dubini svesti, nešto je govorilo da ovo srce ima još puno slobodnog prostora  da se u njega udene sve što da voli zna.

–          Hjo, vidi što je krasna! Mac – mac, doooođđđii!

I dođe. Pa se igramo, pa se mazimo, pa mi sve milo bude nešto. Osetim da sam živa. Jer, nije to baš fino, kada ne osećate ništa. Za ljude – čitav svet, za ostalo – ništa. Nije to baš fino. I znala sam to, celoga života, ali nisam mogla protiv sebe. Neko „Kvrc!“ je usledilo toga dana, ne znam koji je to bio dan, znam da volim baš taj jedan dan. U njemu sam spoznala sebe, u malo drugačijem ruhu. Onom što se skrivalo čitavoga života, što sam ga se stidela i na sebe srdila se, što ne mogu da ga oslobodim. Bilo je jače, pobedilo me je toga dana. Preskočilo sve prepreke, kod kuće ostavilo gordost svoju, pošlo u susret slobodi. Da voli slobodu.
Sigurna sam da svi mi imamo, ta neka skrivena, nekom čudna, nepojmljiva ruha. Njih se plašimo, nekada postidimo, ali kad – tad izađu na površinu. Sve je to sazrevanje, valjda. Spoznaja svoje malenkosti ne mari za godine, ako ljubavi ima, isplivaće ta jednom, ne sumnjaj! Isplivala je u mome slučaju, kada sam joj se ponajmanje nadala. Jednog toplog dana, nedeljna prepodnevna šetnja poslala mi je to jedno ostavljeno mače. Istrčalo je, put mi je preprečilo, poziv na ljubav je slalo. Sada znam – to drugo ruho ga je poslalo.
Sada je mače tu, kraj mene, zajedno pišemo ove redove, a tata iz prikrajka gleda, pa mu je puno srce! Zovemo ga Sloboda, jer je oslobodilo to moje drugo ruho. Dalo mu slobodu – da voli.

Sada shvatam o čemu mi je pričao tata. Ima istine tu. Ne priznajem je celu, ali deo sigurno. Volim ljude, otkako za sebe znam. Očigledno, ljubav i za životinje imam, samo se krila. Ili sam je krila?

Kako god, volite! Nemojte da to krijete. Ne plašite se da ljubav pokažete, ili istu primite. Učinimo ovaj svet lepšim mestom za život. Odmah!

Sloboda i ja se isključujemo sada.

Zagrljaj.

Autorka: Hristina Petrović

Fotografije: pinterest.com