25 sep Šesn’est dana peške

– Mili, ako ti se ja sviđam, ti stvarno imaš užasan ukus za muškarce. – kaže on.

– Pa? To je moj problem, a ne tvoj. – kažem ja. I onda umremo od smeha.

Mama kaže da imam dečka.

Sestra kaže da nas dele nepremostive socio-kulturološke i demografske prepreke.

Tata kaže da nemam više četrnaest godina, ali da zadržava pravo da mi oduzme telefon ako nastavim da ga ignorišem.

On kaže da bi mu trebalo šesnaest dana da dođe, ako krene sutra. Peške. Ako bismo oboje sada krenuli peške, onda bismo za desetak dana pustošili Azurnu obalu.

Ipak, kad si student i ujedno član radničke porodice srednjeg staleža, najbolje što sebi možeš da priuštiš je Skajp. Bar dok ne dobiješ na lotou. Ili fantastično plaćen posao. Dakle, dok ne dobiješ na lotou.

Ležimo i ćutimo. Čekamo. On tamo negde. Ja ovde negde.

– Ali mi nismo par. – kaže.

– Naravno da nismo par. – kažem i ja.

– Hej, jesi mogla to još ravnodušnije da kažeš? – pita.

– Jesi očekivao da kažem ushićeno? – pitam ja.

A onda nastavimo da se ponašamo kao da smo par. Vodimo ozbiljne razgovore. Zasmejavamo se. Učimo da govorimo uvrnute izraze i pričamo o stvarima koje nas muče. I koje čine da se kezimo kao idioti.

On jede magdalene, ja jedem princes krofne. On uveče šeta Kivija i Nila. Ja uveče šetam sa svojom sestrom. On navija za Španiju. Ja navijam za Srbiju. Na kraju je Španija u finalu i oboje navijamo za Španiju.

Kad pogledam mapu, svet je tako mali. Iskrojim ga i nosim na dlanu. A svi koji me poznaju znaju da je veličina mog dlana, pa – zanemarljiva. Zašto je onda prosečnom čoveku tako komplikovano obići taj svet?

Planeta Zemlja je mizerno mala u odnosu na ostatak univerzuma. A opet smo tako zaglavljeni i zarobljeni, svako u svom ćošku. Toliko se stvari može videti i doživeti i iskusiti, a prosečan srpski tinejdžer nije otišao dalje od Zlatibora. Eventualno do neke od grčkih Paralija.

– Od svih momaka ovde, ti se zalepiš za nekog preko pola sveta. – kaže drugarica Pesimista.

– ’Ajmo ovaj vikend! – kaže drugarica Iluzionista.

– ’Ajde da iskalkulišemo koliko treba da štedimo svakog meseca da bismo otišle na leto. – kaže drugarica Optimista.

A ja? Pa. Sedim tu i zveram u prazno. I jedem svoju princes krofnu u svom gradu zamišljajući kako jedem magdalene u tuđem gradu.

Je l’ ti dođe nekad da spakuješ sendviče u ranac, sedneš na bicikl i kreneš? Pa dokle stigneš. Možda ne odeš dalje od Novog Sada (što, opet, nije tako loše). Možda se za dvadeset dana probudiš na klupi u parku usred Madrida čitajući mapu i pitajući se:

– Kud sad.

ili

– Što mi je u životu ovo trebalo.

Znaš, suština je – toliko stvari čeka na nas. A mi? Mi čekamo na bolja vremena.

Dok ona ne dođu, venčaćemo se onlajn, preko aplikacije.

Iako nismo par.

Autorka: Milica Stanisavljević

Fotografija: favim.com