14 okt SANJALA SI DA SI SRETNA

Na malom stolu neobičnog oblika nalazi se: jedna pepeljara, sa sedam opušaka; jedna čaša, do vrha ispunjena vinom i jedna flaša, sada prazna, a do malopre nosilac tog istog vina, poreklom sa Toskanskih vinograda, ostavljenog za ’specijalne prilike’. Ona pali osmu cigaretu, uvlači dim, mršti se po navici i pomalo grubim, nikotinskim glasom govori, „Ovo Jeste Specijalna Prilika. Može li biti specijalnija?“

Nemi zidovi ćute. Ćuti i flaša, ali joj smeta što stoji tako uspravna i ponosna, te joj prebacuje, „A ti, ispijena i prazna, ali i dalje ponosna. Ista si kao ja, samo se bolje držiš.“

U trenutku shvata da je već mnogo popila. Nije dobro što razgovara sa flašom. Odlučuje da nadalje ćuti, i čeka.

Sada joj je sva pažnja usmerena ka zidnom satu, jednom od onih koji podsećaju na stanične, sa natpisom Paris na maloj tabli iznad njega i slikom Ajfelovog tornja na njemu. Seća se sopstvenog oduševljenja kada ga je oslobodila crvene trake i žutog papira pre par godina na ovaj dan. Ali sada ga mrzi. Mrzi ga jer je je neumoljiv, jer se nikada nije pokvario, nikada stao. Šta god ona radila, on je neumorno otkucavao. Tik-tak, tik-tak. I sada, dok posmatra kazaljku koja pokazuje sekunde,  najednom postaje svesna sveg užasa vremena. Bilo da ona radi, spava, smeje se ili plače, ono otkucava, tik-tak, tik-tak. Grabi napred, i ne pita da li je srećna, treba li da stane da joj produži vreme sreće, ili tužna, da je sačeka da se isplače. Njena mašta izvija kazaljke i formira od njih pakosno lice koje joj se ceri sa Ajfelovog tornja. U glavi joj bubnji i udara u istom paklenom ritmu, koji joj biva sve glasniji i glasniji – TIK-TAK, TIK-TAK, TIK-TAK…

Naglo skače sa fotelje i pojačava zvučnike iznad granica pristojnosti za to doba. Iz njih dopiru Rundekovi stihovi pesme Sanjala si da si sretna… Pušta ih da ispune čitavu sobu, i nju. Više ne čuje zlorudo otkucavanje, sklapa oči i pali još jednu cigaretu. Uzima gutljaj vina i prepušta se stihovima. Na trenutak gotovo da veruje da je zaista sretna… dok je tupa lupnjava s druge strane zida nije vratila u realnost.

„Odjebi! Slavim rođendan!“, povikala je što je glasnije mogla.

Lupnjava prestaje.

Ponovo baca pogled na sat. Ponoć. Sama je tražila da bude sama. Sa Milošem više nije mogla, to joj je odavno bilo jasno i to mu je konačno saopštila juče. Drugarice su je zamarale pričama o udaji i deci. Svima je jasno stavila do znanja – Punim trideset godina i želim kroz to da prođem sama. Zašto se onda sada oseća usamljeno i zašto očekuje da će joj iko čestitati ’posle dvanaest’?

Kazaljke nastavljaju napred. Rundek se vrti u krug. Telefon ćuti. Vino nestaje. Čovek ne treba biti sam u ovakvim trenucima. To je opasno, sad shvata.

Odlučuje da proveri mejl, možda joj je tu neko pisao. Makar da joj je stigao automatksi mejl od Društva za zaštitu životinja, i to bi nešto značilo.

U inboksu je zaista čekao jedan nepročitan. Poslat tačno u ponoć!

Međutim, sreća kratko traje kada shvata da je to ipak jedan od onih lančanih. Ali, u naslovu stoji „Srećan 30. Rođendan, Matora!“ Ma ko se usudio da je tako nazove?! Baca još jednom pogled na pošiljaoca, i dalje je pisalo isto i njoj nepoznato – FutureMe.org

Trebalo joj je malo vremena da se seti…

Pre tačno deset godina, kada je otkrila mogućnosti novih tehnologija da može samoj sebi poslati pismo u budućnost, poslala je baš za ovu priliku. Ali, nakon toliko vremena, iz sećanja joj se potpuno izbrisao sadržaj pisma, te je sada sa velikim uzbuđenjem i drhtavim prstom kliknula da ga otvori. Zaista, imala je osećaj kao da joj je neka druga ona sama pisala, ona verzija sebe koju je možda već davno negde izgubila.

„Draga moja buduća Ja,

jako sam uzbuđena što mogu da ti pišem. Ne znam hoće li zapravo ovaj sajber-pismonoša zaista da održi obećanje ali, ako upravo čitaš ove redove, Hvala mu! Dok ispijam vrelu šolju kafe i slušam ’dorse’, razmišljam kako je život lep! Moj dečko (a nadam se sada tvoj muž) mi je priredio neverovatno iznenađenje! Verovatno se sećaš pa ti neću prepričavati. Kasnije idem sa dragim prijateljima da proslavimo moj ulazak u dvadesete, ako budem mešala pivo i ’gorki list’ verovatno se ni ja sutra ničeg neću sećati, a tek ti! I dok Džim Morison pevuši razmišljam gde si ti sada? Kako proslavljaš svojih velikih trideset?

Zamišljam te sa bakarnom kosom, kraćom i ozbiljnijom, u zelenoj haljini. Još uvek jednako mršavu. Iskreno se nadam da i dalje možeš da pojedeš tonu testa i slatkiša, a da ti se to nigde ne primeti.

Pored toga nadam se:

Da si srećna.

Da si sama umesila tortu i da to nije ’Plazma’.

Da imaš troje musave dece.

Dobro, može i dvoje.

Da voziš svog crvenog ’mini-morisa’, što znači da te niko u međuvremenu nije ubedio da je to skupa investicija i da plaćaš samo ’marku’.

Što znači da si ostala dosledna svojim željama, principima i odlukama.

Da nisi prestala da se smeješ i svet gledaš kroz boje.

Da si naučila da sviraš gitaru, govoriš tri jezika i vezeš goblene.

Za goblene se šalim.

I da sad ovo čitaš sa svoje velike terase, dok te Boris (tvoj suprug) požuruje da krenete na večeru.

Evo, sad plačem od smeha na ovo ’suprug’! To je jako smešna reč za nekog kome su glavna preokupacija u životu igrice.

Svet iz ovog mog ugla deluje lepršavo, nadam se da iz tvog sada deluje još lepršavije!

Srećan Rođendan!

Budi srećna!

Nemoj da me izneveriš!

Uživaj!“

Nije se nasmejala. Nije se ni pomerila. Samo je nastavila da zuri u ekran dok su joj se u uglovima očiju gomilale izdajice. „Plači sada, kada si izdala samu sebe.“, reče neki glas iz nje kao da nije bio njen. Konačno, brana je popustila i preko nje su se prelile sve suze koje je potiskivala svaki put kada je lagala sebe da je jaka.

Osetila je kako je nešto guši. Kao da ju je nešto strašno i nepoznato grebalo po koži iznutra, želeći da izađe napolje.

U tom magnovenju, iskapila je čašu preostalog vina.

Razbila flašu o zid.

Lupnjava s druge strane je ponovo počela.

Želela je još!

Želela je da udavi zver koja je vrištala u njoj i sa neotvorenom limenkom piva izašla je napolje.

Tamo su je dočekali mrak, po koji pseći lavež i prijatna avgustovska noć. Zauzela je klupu ispred zgrade i na trenutak osetila alkoholičarsku sreću na šum otvaranja limenke. Obrisala je sasušene suze i bila srećna još zbog jedna stvari – što se pisma ne mogu slati u prošlost. Šta bi rekla sebi? Da je zaboravila kako taj Boris i izgleda, da je prošlo još mnogo ’Borisa’ ali da nijedan nije bio pravi ’Boris’. Da za društvo sa kojim je ona slavila više ne zna ni da li su živi, jer… ljudi se menjaju. Da život nema veze sa bojama, osim možda sa sivom. Stotine negativnih misli joj se rojilo glavom dok njihov tok nije prekinuo jedan muški glas.

„Težak dan, ha?“

Pogledala je naviše i videla samo mršavu siluetu sa kosom koja je padala malo preko ramena. „Težak život, pre bih rekla.“

„Ajde, de, šta je toliko strašno što pivo ne može da sredi?“

Setila se razbijene flaše vina za ’specijalne prilike’ u stanu i samo mu se nasmešila.

„Ne smeta ti?“, reče nepoznati muškarac i pokaza na praznu polovinu klupe.

„U stvari, ne.“, odgovorila je nakon kraćeg premišljanja.

„Šta bi uradio da ti sad stigne pismo iz prošlosti?“, postavila mu je pitanje tek tako, verovatno pijanstvom oslobođena stega kulturne distance.

Dugokosa prilika, na kojoj se sad pod uličnom svetiljkom moglo videti i lice koje joj je delovalo privlačno, što zbog brade od tri dana, što zbog punih usana i bademastih očiju, pogleda je isprva čudno, pa reče osmehom, „Od koga?“

„Od sebe samog.“

„To je nemoguće.“

„Maštaj.“

„U redu“, reče polako, „verovatno bi moje prošlo ja pisalo mnogo o sisama i guzicama, znaš, u tim godinama mi je to bila glavna preokupacija.“

„Kojim godinama?“

„Dvadesetim. Sad sam, već, zagazio u tridesete, i postoje druge stvari koje me okupiraju.“

„Kao na primer?“

On uzdahnu. „Stvarno si naporna. Šta god da te je spopalo, nije sigurno tako strašno kao što izgleda. Sigurno te je dečko ostavio, ili si pala ispit, ili tako nešto, i sad misliš kako se svet raspada.“

Da nije bila noć, videlo bi se njeno zajapureno lice. „Ma da, sad si ti neki veliki mudrac!“, frknu, „O svojim problemima neću sa tobom, ali da si stigao koji minut kasnije, verovatno bi me isto pronašao, samo malo manje živu.“

„Hoćeš da kažeš da bi se ubila? Čime? Limenkom piva?“

Ona izvadi iz džepa parče razbijene flaše. On samo žviznu.

„U redu, ovo zahteva strožije mere.“

Pre nego što je uspela da ga pita šta to znači, on je zgrabio u naručje i poleteo sa njom visoko gore. Leteli su neko vreme iznad krovova i ulica usnulog grada. Njegova ogromna crna krila su sekla topli vaduh i ona u strahu sklopi oči očekujući da se svakog trenutka probudi. Ali, kada je ponovo otvorila oči, već su bili na krovu, činilo joj se najviše zgrade u gradu. „Jesam li već mrtva?“, uspe da promrlja.

„Ne. Savršeno si živa, ali zaslužuješ par šamara.“, pri čemu je odmah osetila neprijatan bol na obrazima, iako se stvorenje nije ni pomerilo.

„U redu, sada kada smo obavili tu formalnost…“, reče i sklopi krila kao da ih nije ni bilo, „možemo da nastavimo priču, samo što ću sad ja malo više da pričam.“

Seli su na ivicu krova, sa limenkama piva, koje je stvorenje izvuklo negde ispod krila.

„Nisam znala da anđeli piju.“,reče ona tek da kaže i dalje tresući se od šoka.

„Nisam anđeo. Ja sam Marga. Neko ko ti uređuje prilike koje, u tvom slučaju, budu često ignorisane.“

„Čekaj, nisi anđeo?“, zvučala je razočarano.

Zakolutao je očima. „Mogu da budem i to, ako želiš. Anđeli su dosadni, stalno su u belom, sviraju harfu i pričaju lepo. Marga može da poprimi oblik bilo koga i čega i ume dobro da opsuje, što sam ja često radio u poslednje vreme…“

„Dakle, nije slučajno što trenutno izgledaš kao Džoni Dep iz mlađih dana?“

„Ti mi reci,“ reče, i pretvori se u ćelavog tipa nabijenih ramena, „da li bi me pustila da ti se pridružim na klupi da sam ovako izgledao. Poznajem te vrlo dobro, možda bolje nego i ti samu sebe. Svako ljudsko biće po rođenju dobije svog Marga.“, reče, i vrati se u prethodni oblik. „Naša svrha“, nastavi on, „je u osluškivanju vaših želja i njihovom ispunjenju. Nisu tek tako izmišljene priče o zlatnoj ribici i čarobnoj lampi. To je ispričao neko ko je verovatno imao susret sa Margom ili je bio suviše pametan da prozre istinu. Takođe, često čuješ kako želju treba da zapišeš na papir i staviš na vidno mesto jer će se tako pre realizovati, ili da je izgovoriš glasno i ponavljaš kao mantru. To je zbog toga što mi ne umemo da vam čitamo misli. Nemamo takvih moći. Možemo jedino da posmatramo vaše reakcije i slušamo šta govorite.“, tu zastade da je pogleda pre nego što će da nastavi, „Poslednjih par godina ti si prestala da želiš. Ako ti ne znaš šta želiš onda, kako ti ja mogu pomoći da to dobiješ?“

Posmatrala ga je pogledom u kome su se sklapale kockice. „Večeras sam napunila trideset godina. Za sve to vreme sam se milion puta razočarala u ljude, u ljubav, u kosmičku pravdu, u dobro, u čitam svet! Kako mogu nešto da želim kad će se ionako sve završiti isto? Uvek je isto.“

„Nije uvek isto.“, reče joj mirnom sigurnošću, „Život stalno cirkuliše. Novi ljudi, novi događaji, prilike, mogućnosti, sve ono što ja zapravo radim. A ti? Hodaš ulicom i gledaš u svoje noge! U svemu vidiš obmanu! Od svega te je strah! Ostaješ kući i plačeš! Ali, samo da znaš to nije jedan od izbora koje ti ja nudim. To se zove odbijanje. Odlaganje života koji ima rok trajanja. Puniš trideset a ne sto trideset godina. Živi!“

Nekoliko minuta je samo treptala i čutala, tu i tamo ispustila neki uzdah. Ali, nije znala šta da kaže. Tek, reče bojažljivo, „Zapravo, imam toliko želja za koje mislim da su bleskaste i nerealne i za koje, na kraju krajeva, mislim da sam već i matora.“

„Niko nigde nije zapisao nikakvo ograničenje u godinama, niti u tome šta sme da se želi.“, reče on mudro. „Zapiši ih, već večeras, ne odustaj od njih, a ja ću videti šta mogu da učinim.“, namignu joj znalački.

Njoj oči zacakliše. „Ali, sada je lako kad znam da ti postojiš. Onda je sve moguće!“

„A ne, ne, ne, mlada damo! Jeste dovoljno samo da poželiš da bi se točak zavrteo, ali nemaš pojma na kakva iskušenja sam spreman da te stavim ne bih li te sputao.“

„Ali, zašto to radiš?“, upita ona pomalo razočarano.

„Zato što mi treba dokaz da je to nešto što stvarno želiš.

A i tako je zabavnije.

Uostalom, rekao sam ti da nisam anđeo.“, i u tom trenutku mu oči kratko zasijaše crveno.

U njoj se probudi inat i znatiželja. „U redu, Marga, onda počnimo sa igrom!“

On se trgnu, „Umalo da zaboravim!“ Potom pucnu prstima i na krovu zgrade se pojavi torta neverovatnog izgleda sa trideset svećica, dok je negde iza nje mirno sedeo Rundek sa gitarom i svirao Ti si osmjeh što korača, pored trešnje rajskog plača, tako jednostavna jesi da svi strahovi su smješni…

„Srećan ti rođendan.“

Sanja Petrović