03 apr Sahrana u četiri oka

Bio jednom jedan čovek. Beše to običan čovek. Ni po čemu drugačiji od ostalih. Normalan. Jedna glava, dve ruke, dve noge, bez krajnika, slepog creva i viška kože sa penisa. Naravno ne treba odmah izvoditi prenagljene zaključke. Bio je ništa drugačiji od ostalih, iako su normalni i oni bez nekog od udova, a sa krajnicima, slepim crevom i neobrezanim spolovilom, a ne daj Bože čak i bez njega.

Taj obični čovek živeo je običnim životom. Ničim što bi se o njemu moglo saznati nije bio van proseka. Ali opet, to može biti samo igra reči, jer njega niko stvarno nje poznavao. Živeći od ušteđevine i u zlatnike pretvorenih teško zarađenih novaca svojih roditelja  štedeo je na hrani, koju je vredno gajio obrađujući zemlju. Jedan neugledan, rodan komad zemlje nesagledive površine, jer se u čudnim linijama, lukovima, parabolama i nikada razjašnjenim mestima međa odvajao od okolnih poseda, čudnog mimikročnog oblika bio mu je dovoljan da ishrani svoje malo, žgoljavo i na stidnim mestima krastavo telo.

Počeo je da gubi zube. Prvo su mu bezbolno sa kiselim ukusom krvi ispadali u snovima, da bi, uglavnom nakon četrdeset, nekada koji dan ranije, nekada koji dan kasnije, isti ti zubi ispadali i na javi. Krv je imala bljutav ukus, a odvaljivanje zuba je bolelo. Posle drugog spremno je čekao sa čašom hladne vode i uštirkanom maramicom. Do sada ih je ispalo sedam. Jednoga dana palo mu je na pamet da bi kao životinje koje se nalaze pred opasnošću i on mogao da pojede deo svog tela. Zato je seo, izmrvio poispadale zube i dodajući ih kao začin pojeo za heftu dana.

Mali je govorio. Reči najmanje bole kada su prećutane. To što ih ne prati vokalno amalgamiranje ne znači da ne postoje. Ovaplote se pa lutaju po glavi. Udaraju od kost, sivu masu i limfu, pa se rasipaju, otupljuju, komade, usitnjuju, prosejavaju, kaleme, rastaču, kidaju, rašivaju, cepaju, lome, krate, polimerizuju. Od svega na kraju ostane odjek, tiha kakofonija i utišana buka učmalosti, razočarenja, nadanja.

Reči su noćobdije. Ujedaju u krevetu, kao stenice. Kao vaške. Kao buve. Kada se raspištoljiš, ugreješ, rasplineš, one krenu sa svojim zubima, svrdlima, antenama, pijucima, pipkama, udicama.

Reči su jeftina roba. Treba ih štedeti za vreme kada će vredeti više. Šta bi značilo jedno: „Dobar dan, komšija!“, danas kada nikome nijedan dan nije približno dobar kao što bi se  u kontekstu izgovorenog pozdrava mislilo i želelo. Još samo malo, samo da prođu najgori, pa će doći bolji dani i za pozdrave i za reči. U tom čekanju i sabiranju misli, taj, sasvim običan čovek, poželeo je da bude neko drugi.

Zbog te skromne želje sačinio je plan koji neće iziskivati velika novčana sredstva, a ni salvu pitanja, jer će ti drugi, koji će biti, u stvari biti on, ali sa drugim imenom. Imena su reči. Nemaju mnogo težine. Izgovorena imena se brzo habaju, ma koliko lepa bila. Zato će ih on menjati, nepohabana, čista  nenošena kakva su bila kada ih je uzeo, ali će se malo poigrati i na kratko biti neko drugi. Neko ko negde postoji, tako se zove, a možda nema levo oko, bubreg, možda ima hipoteku, porodicu.

Svoj plan sprovodi već nekoliko godina. Svakog leta sakupi dokumenta, ode do registra i izjavi da želi promenu imena, naravno u pisanoj formi. Napisano je konkretnije od rečenog. Takvom taktikom zadržava novo ime dve kalendarske godine i sva četiri godinja doba. Svako od imena dobija dovoljno vremena da isprati konture celih dvanaest meseci i da oproba i kišu i vetar i sneg i Sunce. A onda se zbila jedna manja poteškoća.

Čovek je umro. To možda ne bi bilo tako problematično da je umro pod nekim imenom, važećim i ozakonjenim, ali umro je bezimen, ispred šaltera registra za promenu imena. Sve se zbilo jednostavno i tragično. Došavši do šaltera i ignorišući pulsiraću bol u levom ramenu, čovek je predao dokumenta. Kako je napolju bio lep dan, jedan od onih u kojima se skoro javi želja da se izgovori ona istrošena želja i pozdrav, radnica na šalteru je odlučila da zadnji primnjeni dokument odmah ubaci u sistem i katalogizira. Sve je odradila brzinom neviđenom sa druge strane šaltera i zadržavši osmeh na usnama izjavila da će sve biti gotovo sutra dan.

Dok je radnica spretno baratala hrpom papira, čovek se uhvatio za rame počeo da posrće i zapamtivši osmeh na licu radnice pao na zemlju. Bol se do tada proširila na celu ruku i vilicu, a to je verovatno nateralo jedan od zuba da se, pa porodi, ranije. Sa ustima punim krvi, ležeći iskolačenih očiju, običan čovek sa dve ruke, dve noge, bez krajnika, osam zuba, slepim crevom i viška kože na penisu, umirao je bez imena.

Iako je brzina radnice bila za pohvalu, dobro poznata sporost birokratije u zemlji običnog čoveka, dovela je do toga da je po pristizanju hitne pomoći i policije, ustanovljeno da preminuli nema dokumenata, da nema imena. Ono što nadležni nisu razumeli, a rastrojena radnica šaltera, više propuštenim danom u prirodi, nego smrću običnog čoveka pred njenim očima, nije uspela da im objasni, to je da njega nema u sistemu jer je to birokratsko čistilište, menjanja imena, sporo, ali dostižno, a da ne predviđa ekscese u vidu smrti menjača. Samo na kratko, svi smo bez imena. Posle rođenja dok pogodba imena padne i kada se ime menja, zvanično, na šalteru, sve dok ne bude odštampano na komadu plastificiranog papira.

Dok se on bude nalazio u grobu, pojaviće se i njegovo novo ime, nekorišćeno i nepohabano u sistemu.

I tako je običan čovek bez imena završio u na brzinu sklepanom sanduku od iverice boje bukve na delu groblja za beskućnike, sumasišavše, prosjake i siromahe. Na drvenom krstu ispisano je: „Nepoznati 171“. Mirno opruženih ruku i nogu, sa mlitavim spolovilom u gaćama, sasušenim krastama i krvlju u ustima, bez krajnika i slepog creva koje neće moći da pojedu insekti, leži običan čovek Nepoznati 171 bez imena u kovčegu koji nose dva radnika groblja.

U dva para kestenjastih i plavih očiju nestaje kovčeg u crnilu plitke rake. Kao u beskrajno dalekoj dimenziji, komad iverice boje bukve nestaje u četiri zenice dok se lagano smešta u zemlju koja je hranila sadržaj njegove šupljine.

To je neobična priča, sasvim običnog čoveka bez imena koji je samo želeo da na kratko bude neko drugi. Ostaje nada da je nebeska birokratija bolja. Ako ga budu pronašli u sistemu.

Andrija Jocić

Izvor fotografije: pinterest.com