02 jun S proleća se Beograd mnogo lepše smeje

S proleća se Beograd mnogo lepše smeje, tata.

 Odluči da zaboravi na bol i sivilo – odluči da bude srećan. S proleća me užarenim asfaltom natera da martinke konačno zamenim starkama i nije me briga, što danas svi furaju starke. Natera da te iste, plitke crvene starke, obujem ispod neke suknje ili haljine, konačno izađem iz pantalona i budem ponovo tvoja devojčica veselih boja. Da te boje šetam pokraj reke il tvrđavom, mesto da dremaju u nekom kafiću. Pokraj iste one reke, gde nekom zbunjenom dečaku smem reći nešto što bih teško smela s jeseni, il zime čak! Natera me Beograd da mu kažem da se malko zagubio u emocijama, al da nije možda tako loš. Da satima od njega slušam kako nije. Natera da pomislim da je u pravu. Da mu ne poverujem, jer ne umem da poverujem, ali da bar razmislim. Natera i da nekom nevaljalcu udarim šamar – osmehom.

 Učini da posetim pozorište i po više puta nedeljno, pošto se zabrinem što će uskoro letnja pauza. Da pročitam Tokina, po preporuci svoje bake. Natera me Beograd, tata, da porazmislim ko ću ja biti u 82. godini! Da l ću svojim unucima moći da preporučim nekog novog, možda boljeg, ukoliko je to ikako moguće, Tokina? Da li će ovo novo, savremeno doba, sve što je lepo, baciti u zaborav, a nas pretvoriti u naj(ne)normalnije ljude na svetu? Oh, znam, reći ćeš da preterujem i da opet filozofiram. Oh, da, reći ćeš da je pas gladan, a golubovi nenamireni i da, zaista, ako želim da sutra nekom svom dečaku šaljem pisma pismonošom, ubrzam svoj tok misli, inače će isti umreti od gladi. Pismonoša, ne dečak. Znam, tata. Zato te i volim.

 I pomislim na tebe svaki put kada prođem pokraj komšije, golubara. Pozdravim ga, uvek se fino osmehne. Ljudi iz kraja ga ne vole, govore da je čudak. Ja ne mislim da je čudak, jer je u stanju da čitav dan pilji u svoje jato. On nema porodicu, oni su jedino što ima. Volela bih da je više takvih čudaka, što čitav dan pilje u svoje porodice. I, znaš, pre neki dan su me komšije, iz stana pored, pozvale na kafu. Fini ljudi, Bosanci. Imaju po osamdesetak godina i čude se, kažu, ovde niko ni sa kim ne razgovara, niko ni sa kim ne pije kafu. Objašnjavam im kako nemaju vremena, kako je to porodičan, ali i zaposlen svet, pričam im kako ima dana, popiće i sa njima kafu. Znaš, s jeseni, a tek zimi ili leti, ja bih rekla da su bezveze ti neki ljudi. Da mi se ne sviđaju, jer su snobovi. Da ne volim što samo nešto negde rade i ostaju prekovremeno, dok im decu vaspitava ulica. Ali, ne, tata, s proleća im pružam šansu. Možda nije svet baš tako rđav. Učio si me tako, al gledam i tebe, kako se, kako prolaze godine, sve više interesuješ za biljke i dvorište, sve više raspituješ za životinje, čini mi se da i ti prestaješ da veruješ u ljude. A opet, proleće nas sve opet natera, pa damo šansu.

 S proleća počnem da slušam nešto „mekšu“ muziku. Otkrivam da ima mnogo naše, a dobre muzike, upuštam se u avanturu da objasnim, ubedim, makar jednu osobu da čuje nešto novo. Oh, ljudi su tako na „Vi“ sa promenama. Ne možeš ih ubediti da je dobar bend, za koji nikada nisu čuli, a kada konačno poslušaju, i još im se i svidi – srećni su. Stvarno, tata, videla sam im osmehe, toliko puta, srećni su! S proleća se upuštamo u novo, to s jeseni teško ide. S proleća mi nije mrsko da se u „Mekovoj“ kućici uslikam za bilbord. S proleća ne marim što ne znam ko je – idem da vidim Badija, čuvenog kuvara sa one fensi televizije. Još mašem, dok pravi selfi međ’ publikom! I nije mi mrsko. S proleća slušam bend, za koji godinama pričam da hoću da čujem, pa mogu da umrem i stvarno umrem – od sreće. Al tako je to kad se umre od sreće – tvoj duh ne da mira, tera ih da se smeju, osmehom da ružnom udare po šamar. Dobro, znam, opet ćeš reći da sam zanesenjak i da se spustim malo među ljude, opet ćeš govoriti da se knjige prihvatim, mesto što piskaram, opet ćeš se čuditi kada komšinica kaže da je pročitala moj poslednji tekst, opet ćeš mi reći da je ovo život, ne Vudi Alenov film, opet ćeš me i zagrliti i opet sve zaboraviti, kad me nasmejanu vidiš. Znam, tata, da jesi u pravu. Ali i ti znaš da ja ne umem da hodam, nikada nisam umela. Tvoja mlađa devojčica uvek je bila neka ženska verzija Petra Pana – let za nju nije bio hir, već jedini način, da preživi u ovom odraslom svetu.

Ali, znaš, kada napuniš nešto godina i pomiriš se sa činjenicom da te brojke ne interesuju, da ne živiš za sviđanje ili nesviđanje nečije, kad shvatiš da pišeš, u svetu u kom su svi pisci, kad shvatiš da sanjaš, a živiš u Srbiji – prokleto je dobar osećaj da samo ponekad napraviš pauzu i sletiš u nečiji zagrljaj.

Znaš u čiji zagrljaj ponajviše volim da sletim?

Volim te,

H.

Autorka: Hristina Petrović

Fotografije: favim.com