10 okt Reč

Sanjao sam dosadan san. Pomogao mi je da shvatim veliku istinu koju čovek ne sme da prihvati olako – nema ničeg romantičnog u umiranju. Baš zato sam odlučio da je sada pravo vreme da se ti i ja upoznamo i oprostimo, nije prerano za to, niti prekasno… Khm, još uvek.

Moje ime je Kovač. Imam dvadeset i šest godina, ali još uvek se nekada prevarim pa kažem da imam trinaest. Rođen sam u prelepom i toplom, odrastao u zapaljenom i razrušenom a sada živim u hladnom i bezličnom Beogradu. Hteo sam da ti u ovom upoznavajućem/ oproštajnom pismu kažem šta sam tačno sanjao, kako bi mogao lakše da me upoznaš, prihvatiš i na mene zaboraviš kad dođe taj čas. No, opet, taj san je nekako krojen za kraj, prekratko je trajao da bi tebi predstavljao kakvu zvezdu u tamnoj noći. Možda je bolje da prvo čuješ ono što me je do sna dovelo…

Stajao sam na terasi. Gledao sam Bulevar revolucije kako se topi pod užurbanim nogama Beograđana, pred novogodišnje praznike. Ispijao sam onaj skupi viski koji sam dobio za osamnaesti rođendan od brata iz Amerike. Disao sam teško – neko zrno sudbine nije mi dalo da udahnem i doživim još jedan praznik bez ikoga. Davno sam ubio čoveka. Niko me nije krivio zbog toga, ali sam ga ubio hladnokrvno. Zapalio sam cigaretu dok mi je prizor ubistva pred očima sevao poput zore kraj Dunava. Nekada davno imao sam i porodicu. Imao sam suprugu, volela me je više od svega, no posle ubistva prećutno je spakovala kofere i otišla. “To više nisi ti, Kovač. Razumi me.” – govorila je kroz suze. Nisam je razumeo, ali joj nikada to nisam priznao. Dok se mraz uvlačio ispod moje crne košulje pogledom sam šarao po nebu. Znaš, imao sam jednu zvezdu. Bila je dosadno ista, različita od drugih samo po tome što je moja. Uvek je sijala na istom mestu kada bih bio tužan ili srećan a to nisam imao sa kim da podelim. Na moju žalost često nisam imao kome da se obratim pa sam voleo da sedim na prozoru sa gitarom i da joj, eto tako, pričam… Nikada nisam imao kome da je pokažem. Zvezde se ugase ako ne gledaš dovoljno u njih, znaš li to? Zato sam ja ovu moju poklonio njoj, možda se nekada seti pa kad je mesec pozove napolje ona se prevari i udahne joj još malo života. Klepet točkova tramvaja odzvanjao je terasom, mučio mi je bubne opne. Duša umetnika je uvek prokleta, da znaš. Svima umetnost postane religija, ljubav i ljubavnica, dužnost čak! Zaborave da umetnost je potreba i ništa više, pa se iskvare i prodaju tako dušu đavolu.

Mrzeo sam decembar. Uvek je mirisao na nju. Ne pitaj me kako, ali jeste! I svaka pahulja koja bi mi dotakla lice budila bi sećanje na njene prste kako klize po meni. Moraš naučiti da ostaješ bez osoba, jer ako ne naučiš da taj bol upiješ, vrlo brzo se desi da ostaneš sa druge strane cevi. Svetla Beograda samo su postale tačkice. Osećao sam već nervozu ljudi na ulici. Ti prokleti tramvaji večito kasne! U jednom trenutku, baš dok ti ovo pišem, kao da sam mogao svoj bes kroz njih da ispoljim, a ja bih ostao savršeno miran. Nisam drhtao od hladnoće, valjda sam navikao. Imao sam običaj, dugo se nisam brijao, češalj nisam upotrebljavao, smrdeo bih na alkohol u onim pocepanim farmerkama i izgužvanoj majici. Klasičan klošar koji dočeka jutro na klupi u nekom parku pa tako sanjiv odlazi u stan da nastavi postepeno samoubistvo na milion i jedan način. Čuli su tako, ovi iz zgrade bar, da sam nekada davno napisao neku knjigu. To mi je koristilo, bio sam boem, a ne klošar. A oba umeju da budu odvratne pojave.

Stao sam na ivicu terase, raširio ruke, u jednoj sam držao onu čašu sa viskijem, u drugoj cigaretu. Zabacio sam glavu unazad. Proletela mi je slika sestre pred očima, bakino nasmejano lice, mama i tata, sestričina mi je trčala u zagrljaj, brat mi je krišom davao da vozim auto, zapalio sam prvu pljugu pred matorcima, pevao sam svoju omiljenu pesmu pijan…

Da se oprostimo. Moje ime je Kovač. Onog dečaka od 13 godina sam ubio odavno i zato zaslužujem da me odnesu sa pločnika noćas. Možda nikada to nisam doživeo, ali sanjao sam da sam iskreno srećan, da to više nisam ja. I, reci mi… Zbog čega je tvoj dan bio poseban?

Autor: Željko Jevtić

Fotografije: favim.com, pinterest.com