16 jan Rat

Komšija u liftu rekao mi je:

– počinje sine. –
Pa u redu onda,
bilo je očekivano,
očekivao sam više zombi apokalipsu,
ali ortak mi je rekao da je već u toku,
samo treba da izađem napolje,
i pogledam sve njihove face.
Očekivao sam neki asteroid,
ali dočekaću novi svetski rat izgleda.
Nije se mnogo potresao, komšija,
brkovi su mu žuti od cigara,
i od jutros smrdi na rakiju,
duplu,
a šta ja radim?
Idem na fakultet.
6:30 je,
počinje rat,
a ja idem na fakultet.

Balavi ili nezreli likovi vidim da pišu transparente:
– SVI NA ULICE, DIŽITE GUZICE! –
Smejem se takvim kretenima.
Pa šta misliš idiote, mamino i tatino buntovno čedo,
gde provodim vreme ako ne na ulici?
Voleo bih takve likove da vidim na -15,
u Januaru na ulici,
sa smrznutim slinama,
bušnim džepovima i pocepanom jaknom,
kao što sam ja šetao 2011,
a ostali su sedeli u toplim kafićima,
pijuckali čaj, toplu čokoladu i pričali,
i gledao sam ih kao dete izlog poslastičarnice.
Ali na nju neću izaći zbog vaše borbe,
vaših šetnji, i besmislenih protesta.

Videću i njih, rodoljube i velike patriote,
kako će brzo da beže od rata,
ali za sad mene napadaju,
jer ne želim da uzmem vatreno oružije u svoje ruke,
i pucam na drugo ljudsko biće.
– Regrutovaće te budalo – kažu,
e pa, moraće prvo da me uhvate, kretenu,
a ako mi daju oružije u ruke,
pucaću naređenom u glavu,
ili onom najglasnijem.
Dokazaću im da sam lud,
jer ako su svi oni normalni,
ja priznajem da sam lud.
Mogao bih da uradim kao moj ćale,
vešto je izbegao Vukovar devedesetih,
dezertirao je i kad su mu pretili zatvorom,
poslao im je spisak opreme koju želi da bi se vratio.
Na spisku je pisalo:
Rotacioni top,
bacač raketa,
moj lični tenk T-84,
Rambov nož,
eksploziv,
snajper velikog dometa,
haubica,
uniforma digitalne, šumske i peščane šare,
i tako dalje. Haha!

Sve te nepismene patriote,
pobožni, religiozni vernici ali samo na dan slave,
ne znaju zimu u Preobraženskoj crkvi,
u Decembru, predveče,
kad je jedino što vidiš mokra, crvena staza,
svoj topli dah,
i čuješ svoje disanje i pucketanje sveća,
dok su oči sa ikonostasa Uroša Predića uprete u tebe,
dok neko brzo šapuće pored,
a ne znam šta da radim više,
jer samo želim da ćale nije bolestan,
i želim da mi bolje krene u školi,
i da majka zadrži posao.

S druge strane,
napolju se sa đavolom dogovaram,
i još me nije naterao da prodam dušu,
a bilo bi to za kosu, ruke i vrat one koju sanjam,
iako mislim da bih i sam umeo da je zadržim da je bliže,
ili za ove pesme,
moje iskrene prijatelje, psihologe i psihijatre,
koji me slušaju kad niko ne želi i ne može.
Nisam siguran da li sam prihvatio nagodbu za pesme?

Naučio sam da balansiram njihovim svetom na ramenima,
zaista mi je svejedno šta mu se dešava,
neki odavno vodimo ratove,
a žrtva je velika.
Pojedinac.

Autor: Stefan Stanojević

Fotografija: favim.com