02 nov PUTOVANJE BRODOM

Na starom trajektu

leptiri se talože u dotrajalim neonkama.

Čovek i žena, koji sede preko puta mene

pričaju bez viđenja.

Između njih ne postoji „prozor“

sa žižom njihovih pogleda.

Mimoilaze se. Njihovo shvatanje prisustva statično je.

Kao mala smrt u svakom od njih.

Zatvaram oči – nestaje svet.

Samo zvuci opstaju.

Kako je zgodno ostaviti ljude – zaboraviti svet.

Sve što poznajemo i što nas poznaje.

Ostati veran samo onome što te ne može ogoleti.

Osećam dan koji spava u mojim stopalima.

Vlažni tragovi ostaju iza.

Moje kosti troše se kao put, kao dotrajale uspomene.

Dok tonem u san radujem se:

Otići na mirnu obalu i sanjati kako se noću roje ribe na dnu.

Hodati obalom koja se drobi u moru.

Tamo ćeš me naći, pomešanu sa solju,

otvorenih očiju, koje sanjaju samo ono što vide.

Ono što žive.

I obala će biti kraj sveta.

Autorka: Gorska Vila

Fotografija: favim.com