24 jun Prva i jedina priča o ljubavi

Kažu da je ljubav izmišljotina drevnih civlizacija, kada su vladari morali svom narodu niskog intelektualnog nivoa da objasne zbog čega se osjećaju tako prazno u ogromnosti kosmosa. Rekli bi im da je to nedostatak tog fenomena i da zbog toga ne mogu da vide dalje od sopstvenog neba. Oni se ne bi ljutili, već bi se, ostavljeni da tako okrutno pate, povlačili u sebe još više i plakali bi suze zaborava. Da nije bilo tih civilizacija i njihove male sheme o ljubavi, čitav postanak bi danas izgledao potpuno drugačije. Svaki put kada bi izgovorili neku sličnu laž, narodi bi se ujedinili u vapaju i čitav svemir bi drhtao od užasa. Zbog tih laži, univerzum je zamalo kolabirao.

Ali, tu na scenu stupa prva i jedina ljubavna priča u čitavom prostorno vremenskom kontinuumu.

Jednom davno, na samom početku svega, prije toliko milijardi godina, kada nijedna ideja nije postojala i dok je prašina još uvijek plovila prostranstvima ništavila, čekajući da postane dio sistema, bješe stvorena mala elipsasta planeta u samom srcu ogromne galaksije. Taj mali kamen je imao toliko gravitaciono polje, da je čitavo sunce sa sve ostalim planetama orbitiralo oko njega. A razlog zbog kog je bio u samom centru jeste –  biće. Jedno jedino biće i jedna jedina ideja.

Na toj planeti je postojao grad u kome je život na samom početku ispario zbog nedostatka razuma i saosjećajnosti. Na njoj se sada mogu čuti samo zvuci udara prstiju o dirke klavira i vrisak pijaniste dok teški akordi odjekuju napuštenim ulicama. Fuzija urlika i melodije klavira stapa se u užasni horor zvukova od čega je trećina populacije umrla na samom početku njegovog sviranja. A njegova kazna je počela zato što je u njemu rođena prva ideja o ljubavi.

I vidite, ta njegova ideja nije bila ništa posebno, uopšte nije bila ni vrijedna pomena. Čak nije ni sigurno da je uopšte i bila ideja. Bićima se često čini pogrešnim ono što nisu u stanju da razumiju. Pogotovo taj momenat kada se prosvjetljeni nađe na pogrešnom mjestu u pogrešno vrijeme i izgovori pogrešne riječi. Naš junak je učinio takvu grešku.

Tog dana, dok je u glavi pleo najbržu melodiju do tada komponovanu, put kroz misli mu prekide par sitnih koraka i pitanje „Koliko je sati?“. On zbunjeno reče: „Sedam do tri“, na šta dobi odgovor: „Tačno na vrijeme“ i divne ženske usne se prilijepiše na njegove, ne odvajajući se sve dok kazaljka nije otkucala tri.

Kaže se da su na početku svega što postoji danas, toliko godina ranije, sve ideje koje je moguće zamisliti stvorene u kvantnom vakuumu (ne)vremena. I vjeruje se da je univerzum šablonom nekakvog nedokučivog koda rasprostranio te ideje u vremenu onima za koje smatra da su dostojni da ih pomisle. Medjutim, čak ni takav kod nije bio u stanju da predvidi osnovnu grešku. Sumnju jednog bića. I tako je naš junak osudjen da pati do kraja postanka zbog preranog „Volim te“.

Njegov klavir je postavljen u samom srcu glavnog grada planete pored ogromne fontane Hiljadu staklenih krhotina. Pijanista je proklet da svira vječno sopstvenu melodiju ljubavi svojoj voljenoj, na užarenim dirkama, izlivenim u magmom prekrivenoj dolini bola. Dirke bi se lijepile za njegove prste i skidale površinske slojeve njegove kože, što bi izazivalo nesnosan bol u njegovim rukama. Ali on ne bi prestajao da svira dok melodija ne završi. Njegova voljena bi u mjehuru misli lebdjela iznad njegove muzike, zaštićena od boli i patnje. Onog momenta kada bi on prestao i sa teškim uzdasima skupljao snagu za ponovni resital melodije, mjehur bi pucao i ona bi padala u fontanu, a hiljade staklenih krhotina bi je sjekle po bosim nogama, dok bi ona pokušavala da odigra zapamćene note svog voljenog. Tako su oboje kažnjeni da trpe vječite muke ljubavi.

I sada, toliko milenijuma naprijed pijanista i dalje urlicima ispunjava tišinu izmedju nota, dok njegova voljena lebdi iznad. Ali ideja je opstala. Ideju je teško ubiti. U svim civilizacijama, koliko god bila naopaka i koliko god zvučala nevjerovatno, ideja o ljubavi je preživjela. Bilo je potrebno da čitava populacija umre da bi se njen zvuk čuo. Možda je to prokletstvo nosioca ideje, plus gadan kosmički smisao za humor, da konstantno pati tokom vremena da bi ideja trajala i održala se.

A ako se čitav prostor iskreno umiri i prestane da diše na par trenutaka, mogu da se čuju zvuci najdivnije muzike praćene vapajima muškarca koji više ne može da svira. A ne prestaje. Dok god voli.

Autor: Dejan Popović

Fotografije: pinterest.com