18 jun PRTLJAG BEZ DNA, U FINOM TKANJU

Njeno mesto u amfiteatru Filozofskog fakulteta činila je upadljivim šarovita tkana torba. Ako ne baš u toj istoj, onda je u istoj takvoj njena baba nosila kolut sira i omanju flašu rakije dok je išla ovcama.  Umesto čobanskog obroka u šarenici je sada bila beležnica tvrđa od svakog sira, uz pregršt olovaka (jer nikad se ne zna kada će koja da izdahne i izneveri u poteri za nasušnom rečju).  Da li je primerena takva oprema na akademskom zadatku? Može da prođe kao hipi ili etno stajling – moda se vraća kad-tad. Baba verovatno ne bi bila ponosna: – A nećeš ovcami, nego na velike škole. Nije ti to za grad! Nek’ ti đed dadne što para, pa kupi sebi makar torbu!  Šta kažeš? Šarenice ušle u modu? U gracku modu? E, nek’ sam i to doživila…  

Ta torba bila je kao mamac. – Vau, gde si je kupila? Baba, baš tvoja baba je štrikala? Tkala!? Na onom – kako se beše to zove – pravom velikom razboju? Čoveče! Kako je to super!Odakle si?Tako je sticala prijateljstva, otuđena u velikom gradu. Da li baš zbog torbe ili nečeg dubljeg, većina njenih prijateljica sa prve godine studija bile su iz babinog kraja. To je zemlja u kojoj je ona živela u nekoliko navrata, isključivo leti, jer tad je kosidba, valja raditi – kako u polju, tako i u babinoj kuhinji. Trajalo je to nekoliko predratnih letnjih raspusta, taman koliko treba da more nikada ni ne omirišeš (na moru nema posla, to je za dokone). – A šta ćeš na moru, baba te voli više! Krv nije voda! A more je samo to – velika voda! Dosadno, brate!

Dosadno barem koliko i životopisi svetaca!

– Zašto kažeš književnost, a misliš na istoriju? Koliko istetoviranih žaba treba da progutam u ovom amfiteatru, pa da sretnem nekog voljenog, makar u knjizi…? Sita sam vladara, gde su pisci? Onaj u koga sam se zaljubljivala, odnosila mudivlje kestenove,  pričala sa njegovim uspomenama i spomenicima, onaj zbog koga sam se premeravala za matursku haljinu, radujući se što odgovaram opisu: –žene sa malim grudima i pozamašnom zadnjicom – baš tako je zapisano!Gde su sada sve te knjige o kojima se ćuti? A ja? Zar je ovo velika škola koju sam odabrala? Zbog njega, koji nije ovde… Zbog njega, koji je imao oblak iznad glave, svim drugim momcima zameraću vojničku frizuru, kao da je to činnekakve neskrivenekastracije (kako surovo!)…

– Pa šta si ti mislila? Da društvo mrtvih pesnika samo na tebe čeka? Uostalom, nisi ti ovde došla da živiš, nego da studiraš! Jasno?

– Jadno.

Upravo tako je bilo: studije su tekle prilično beživotno. Jedini živahan detalj bila je njena torba. Šarovita, kao Hankine gaće iz pesme u kojoj opet (čineći isto to malo drukčije) neki junak slavan od Hankuše pravi Anđeliju, da vernija biti ne može! – Živa bila, gaće derala! Anđelija ih sigurno nije derala sedeći nad knjigama, Hankuša još manje. – Šta sam ja bogu zgrešila? Ostariću dok sve ovo ne pročitam… – Male sise su zauvek mlade… – Pih… i to mi je neka uteha. Šta će ti sise, ako ih niko ne miluje! – Hej, je l’ ti to pričaš sama sa sobom? – Psssst! Učim. – Uči, uči… Đavo ti slova pomutio, samo bleneš u te knjižurine! Ko će te tako obnevidelu uzeti? – Ko si sad ti? – Baba Anđelija što progovara iz tebe. A ti? Čija ćeš ti biti baba, nesrećo načitana? – Moja se baba ne zove Anđelija. – Ovde smo sve Anđelije, a đavolje koljeno! Ako si imalo žensko, znaš to! – Skroz sam žensko! – Imaš se čime podičiti, pu!

*   *   *

Bilo je u toj torbi obilje nevidljivih pregrada i tajnih džepova. Ni znala nije kakav je prtljag ponela iz babinog rodnog kraja! Bilo je tu recepata za pite i hleb, jer ne smeš dozvoliti da ijedno muško čeljade kraj tebe ostane gladno. Zatim zapis o završavanju štrikanih čarapa, započet ohrabrujućim to ti je lako. A nije bilo nimalo lako, tako mi Araknine neparne noge! Srećom, štrikane su čarape izašle iz (gradske) mode, barem na neko vreme. Mnoge su još tajne u toj torbi pokopane. Ne baš porodične, nego… ženske tajne, dobronamerni saveti i sveta znanja kojima bi svaka majka htela da opremi kćer za dobar život.  Pravila gostoprimstva: Kako ispeći kavu (triput je vrati da prokuva) i koji sastojak dodati (nikom živom da nisi rekla!) da za tobom poludi onaj koji je ispije. Pravila uspeha: Šta izrecitovati pred odlazak na ispit, naročito ako nemaš nikoga da prospe vodu za tobom. Ne okreći se, ni slučajno da se nisi okrenula, čuješ li! Ajd’ sad… položila dabogda! Ne vraćaj mi se kući dok ne položiš! Tako! I ne vraćaj mi se kući osramoćena, bolje se u Neretvu baci dok ti se trbuh još ne vidi, jesi čula!Dobro se pazi…! Pravila lične higijene: Ne peri kosu dok te boli stomak! Nemoj se naslanjati na peć, dobićeš odlive – jedna je tako na smrt iskrvarila! Pravila održavanja domaćinstva: Slušaj, dok čistiš kuću, pazi na paukove. Pre nego što zamahneš metlom, prebroj mu noge. Ako ima sedam nogu, nemoj ni slučajno da ga ubiješ! To ti je sreća! Sreća u kući! Ako takvog pauka ubiješ, crno ti se piše! Da, da… crnje  nego kad razbiješ ogledalo. Razbijeno ogledalo je nesreća sa pouzdanim rokom trajanja od sedam godina (zvuči dugo, ali istekne za čas). A mrtav pauk – ne prašta nikad! Životno pravilo: Jebem ti žensko!

– Ja volim što sam žensko!

– Hahahaha… mlada je. Ima li punih pet godina kako krvari? Više? Nije još krvarila ispod muškarca, niti na porođaju… Pitaću te tad šta tu ima da se voli!

– Psssssssst! Učim.

– Šta učiš?

– Kako se uteruje đavo u pakao.

– O tome će te pitati na ispitu?

– Sumnjam. Ali to je jedino što uspevam da zapamtim iz ove knjige.

– Koje knjige?

– Knjige o legalnom silovanju.

– Biće da ti ne znaš ni čitati… Kako si ‘opšte stigla na te velike škole, da mi je znati…

– Smetaš mi.

– Zato sam tu!

– Ko si ti što me iz sopstvene glave zaskačeš!?

– Nije glava torba, da je možeš istresti – zakikota se Anđelija koja se nameračila da joj bude treća baba u odsustvu druge dve.

Fantomska je to bolest! Taman se uspešno ratosiljala izmišljene braće s kojom se igrala celog detinjstva, kad eto ti sad novih glasova, a da zlo bude veće – u sred ispitnog roka!

– Kako ti se beše zvao brat?

– Nemam ja brata. Pobacio se tek što je začet…

– Mene ne moraš da lažeš. Znam da si ga od magle sazdala, da pregrmiš samačko detinjstvo. Aleksandar se zvao. Kao osvajač sveta, a u svet jedva da je zavirio iz te tvoje višeglasne glave. E, mojakćeri…sve ja o tebi znam!

– Mooolim te, pusti me da učim i priznaću te za babu! (Kako se teško s avetinjom nagoditi!)

*   *   *

                 – Dulinka.

         – Glupačo, ne znaš ni kako ti se baba zove! Čitaš tuđe rodoslove, a za svoj ne mariš – podučavala ju je nekada brižna mati o svojoj materi. – Bedne su te tvoje škole, shvatićeš kad ih završiš.

                – Dulinka – ponovila je prkosno i tvrdoglavo – tako je svi zovu!

                – Tako je zovu po selu… Obrenija joj je ime. Zapamti sad! Dopiši u neku od tih svojih knjižurina, jer ti upamtiš samo kad pročitaš.

                  – Zašto je onda tim imenom  niko ne zove?

                  – Zato što se udala za Dušana.

                  – Logičnog li objašnjenja!

                  – Dušan – Dule – Dulinka. Dulinka je Duletova žena. To nije njeno pravo ime.

               – Aha, to je kao zvanje. Kao status? Znaš šta, ja ću je i dalje zvati baba i nikako drugačije i tačka.

                 – Svejedno, kad te neko pita moraš znati kako ti se zove rođena baba. Ne možeš od sramote to da ne znaš!

                 – Ne bi se ona više ni odazvala na Obreniju, do sad je sigurno zaboravila da su je ikada tako zvali. Pa zašto ja da se sećam?

                 – Iz poštovanja, kravetino neuka!

                Na to da ženama smaknu prezime zajedno s gaćama bila je pripremljena, ali da se posle prve bračne noći više ni sopstvenog imena ne sećaju – tome se nije nadala. Ako ta milovanja sa muškarcima vode u tešku amneziju, zabrinula se šta će od nje i od svih tih pročitanih knjiga na kraju ostati…? – Zavrte nam pamet na donja vrata. Onda krvarimo, odlivamo se, izgubimo ime i prezime, rastačemo se i osipamo na porod… Tome se od babe naučila, zvala se ona Anđelija ili Obrenija, bez razlike.

               – Jebem ti žensko! – nastavi joj mati s lekcijom životne mudrosti.

               – Sve vi jebete žensko, a lezbejke ni od korova! – odvrati s prezrenjem.

             – Kako je vama danas izopačen um. Ništa od života nemate…  Kako ti ne dosadi da samo buljiš u te knjige? Šta će ti ostati za sećanje na detinjstvo i mladost? Da ti samo znaš moje doživljaje… Pešačila sam pet kilometara do škole i pet nazad. I po najgorem snegu! Išli smo u koloni, pa naizmenično stajali na čelo da utabamo put – na kolenima ako treba! Stizali mokri do kože i grejali se kraj školske peći na drva. Ponekad smo u školi i prespavali, od mećave se nije moglo kući! A leti, odem kravama i nema me ceo dan! Tako sam i nogu slomila – saplela se o kamen trčeći za kravom da ne ode u tuđe polje. Jedva sam se kući dovukla – našla dve štapine i došla kao na štakama. Mater me tad gadno opsovala, sve se krave već vratile u selo osim naših… U tvojim godinama brata sam podizala kao da mi je sin. Mater ga rodila, pa išla u polje da radi. Ja ga donosim da ga podoji… Jednom sam tako zaljuljala onu kolevku u kojoj je zakmečao, da se prevrnula, a dete iz nje ispade. Tad sam  plakala kao nikad: Jaoj, mila majko, hoće li mu nešto biti…?Đavo mu je falio!

               – A tebi?

              – Meni sad fali.

            – Brata podigla kao sina, time su sva moja braća unapred osuđena da se ne rode. Jer ti si još u detinjstvu potrošila deo majčinstva…

           – Šta bulazniš? Izludela si od tih knjiga! Idi nešto radi! Počisti kuću, skuvaj, operi babine prozore, makni mi se s očiju!

           – Ove godine hoću na more! Dosta mi je tog tvog rodnog sela i porodičnih paktova!

           – Nigde te neće voleti kao tamo!

Dokaz tome stajao je na zidu babine velike trpezarije – vešto uramljena slika prve unuke. Na slici jedno debelo jednogodišnje dete, a kraj njega rimovani natpis: Mnogo sreće osamdeset treće! Tada je bilo moderno naručiti novogodišnje čestitke sa likom sopstvenog deteta i slati ih rodbini rasutoj po svetu. Ova je, eto, završila na počasnom mestu u babinoj trpezariji, odmah pored uramljenog portreta Josipa Broza. Na Brozovom reveru slika jedinog sina koji je preživeo pad iz kolevke i već odslužio vojsku. Doživotni predsednik, zamena za božanstvo i bravar zadenuo je tako  budućnost jedne loze kao značku, a na prvu unuku samo gleda (majku joj vražiju)… Ispodsu se ređale slike kasnije rođene unučadi, sve dok Brozov portret nije završio u šporetu. Na toj se vatri ispekao poslednji hleb koji jejela u babinoj kući. Šarenu torbu ponela je kao suvenir, ne sluteći da će iz nje da progovore utkani ženski glasovi.

                   – Uzmi, uzmi, lepa je torba. Rasparaćemo, pa od nje napraviti krparu!

I hodalaje po toj torbi nekoliko narednih godina, dok je najzad nije ponovo sastavila – tako mi svete Arakne – i u nju natrpala knjige za velikei vanživotneškole…

*   *   *

– Hej, Šarovita… Kako je prošao ispit?

– Položila.

– Čoveče, ti kako izađeš, položiš! Odaj tajnu?

– Bleneš u knjige dok ne prestaneš da ličiš na ljudsko biće. Onda izađeš pred profesora i izbljuješ sve to… ceo taj talog, koliko god da je gorak, istreseš na katedru i odeš.

– U, jebo te, hitno ti treba kafana!

– Čekaj da sutra položim još jedan, pa ćemo organizovati neko trežnjenje.

– Čuj, kavana…! Muško tebi treba, kakva kavana! – progovori baba nepozvano i avetinjski iz torbe.

– Samo si mi još ti falila, sa svojim sovjetovanijima prezdravog razuma…

– Poslušaj ti babu Anđeliju, da ti dobro bude i da dugo poživiš na zemlji! Sviđa li ti se koji?

– Mnogi, baba, al’ nijedan s ovog sveta!

– Uuuuu, muči, nesrećnice! Ne kuni sebe samu! Kad ti se kakav momak svidi, a ti ovako uradi..:

               Navečer okačiš gaće na vrata i pre nego što ćeš leći, stani na prag, uzmi iglu, provlači je kroz gaće i triput kaži: Kakoova igla bola ove gaće, tako njega (tu kaži njegovo ime) srce i srčane žilice za mnom! Onda duneš sebi u nedra i kažeš: Vele-dah-mi-od-boga-mi! To ponovi tri večeri za redom i – svaki je tvoj!

                – E, moja baba, ako sam već došla do njegovih gaća – šta će mi ta bajalica?

                – Ma jok njegovijem, tvojim gaćami to radiš! Zna baba šta ti priča!

               – A ima li dejstva na čeljad s onog sveta?

               – Ajd’, ne šali se tako, boga ti poljubim!

               – I ja tebe, baba.

*   *   *

Na kraju ispitnog roka prošetala je svoju znatno rasterećenu šarenu torbu po gradskom keju u kasne letnje sate. Visok momak sa oblak frizurom zaobišao ju je, pa zastao.

– Izvini… užasno sam žedan, da nemaš možda…?

Imala je, i više nego što mu treba. Iz torbe je izvadila flašu s vodom i pružila mu je, sluteći da će ubrzo da mu ugasi i neku drugu žeđ. Narednih onoliko godina koliko srećni pauk ima nogu, njih dvoje su se toliko preplitali, da je verovala kako ih je nemoguće razdvojiti bez sakaćenja. Svršavala je svoje velike škole s još većim uspehom.

– Život nije obaveza. Zadovoljstvo jeste! – pisala je poruke samoj sebi.

U torbi je našla mesta za pivo i kondome (jer više se ne bacamo u reku, nego plivamo u čizmama); za suvo voće i cigarete (samo dok ne reši da rodi dete, tad će prestati); za po dve karte za bioskop (kad cimerka uporno ne izlazi iz studentske sobe); za roman koji nikako da napiše (jer treba prvo živeti).

                – Sto mu sakatih paukova… našla je muško!

                – Zar pravo muško?

                – Naočit momak! Visok k’o jablan!

                – Dobar! Ne bi žensko nikad udario.

                – Ni prevario!

                – Ih! Zar mi je to pravo muško!?

                – Iz kakve je kuće?

                – Kad se misle uzimati?

                – A muči more, zeleni su još!

                – Ču, zeleni! U njenim sam joj godinama babu rodila, već troje podigla i jedno saranila!

                – Vala si se bila usrećila!

                – Kakve nesreće ima, dobro sam i prošla!

                – Znaš li ti da se danas vodaju s momcima, pa se ni ne uzmu!

                – Ti boga! Je l’ i ova naša tako?

                – Ova naša samo s avetinjama knjiškim, dao bog da se i za nju nešto živo uvati!

                – Je li legla s njim?

                – Ti bi joj svijeću držala?

                – Dok si ti držala meni, nije ti smetalo!

                – Druga su to vremena bila…

                – Dobra stara… ko i mi što smo!

*   *   *

Mladi par bez sna o budućnosti. Njihovo buncanje cepa mrak u iznajmljenoj spavaćoj sobi.

                 – Je l’ čuješ nešto?

                – Ha? Ništa.

                – Neko šuškanje, tamo iz ćoška…

                – Spavaj, bre…

                – Nešto je tamo… idi vidi!

                – Možda neki gigantski pauk, sapleo se o jednu od levljih nogu! Što si dosadna, nema tamo ničeg…

                – Idi vidi, kad ti kažem! Šuška celu noć, oka nisam sklopila!

                – To ti sanjaš nesanicu, pa si našla da me budiš… Joj! Evo, evo, idem…

Gurkanje u krevetu. Tumaranje po iskidanom mraku. Muška ruka klizi po zidu dok se ne zaustavi na prekidaču. Svetlo pravi novu buku. Šuškanje, zvuk male i nezanemarljive opasnosti.

                – Je l’čuješ sad?

                – Šta je to?

                – Mislim da sam pronašao glodara u tvojoj torbi…

                – Glodara? Jao, je l’ mi progrizao torbu?

               – Jadničak, skoro se obesio upetljan u sve te konce iznutra…

              – Miš!

             – Šta ćemo s njim?

             – Namamio ga miris babinog sira, od pre pola veka…

           – Može da ti izgrize kablove po kući, da ti pojede pola biblioteke ili zarazi ceo komšiluk… Ali ja ne mogu da ga eliminišem – pogledali smo se u oči. Šta da radim s njim?

             – Ništa. Zadržaćemo ga kao igračku za našu mačku.

           – Draga, mi nemamo mačku…

          – Imamo.

          – Od kada?

          – Od sutra. Zove se Obrenija ili Anđelija, nisam još sigurna…

          – Jebem ti muško kad ni miša ne može da zgazi! – izvali baba Anđelija i ujede se za svoj avetinjski jezik – ili barem za ono mesto na kome joj je nekada bio jezik. Otkako se upokojila, ako ne i duže, nije opsovala muško. Zaokret dovoljan da baba utihne na neko vreme…

Njih dvoje sutradan ipak nisu imali mačku kao što nikada neće imati ni decu. Otkrili su leglo miševa u stanu i lovili su ih narednih nekoliko večeri, mameći ih u teglu od luksuzne kafe. Bilo je lakše namamiti miša u praznu teglu nego uterati đavola u gladan pakao!Ulovljene miševe iznosili su noću u park i tako hranili gradske sove. Nimalo anđeoski hor babe Anđelije mogao je zadovoljno da zahuče sa onog sveta…: – Osevapilo ti se!

Usledio je kratak predah od predaka. Ženskih, dobrih, nimalo zavidnih, smernih i utišanih glasova…Na dno šarene torbe bačen je komad veganske slanine, pažljivo umotan u list prvog Pavićevog posthumnog romana. Zlu ne trebalo, da se nađe, kao mito kojim bi se avetinjska grla dala podmazati… – Hahaha – nasmeja se ona vodeća među Anđelijama – podmaži ti babi zglobove, da manje škripim dok te pratim!A pratiću te, dokle god si živa i sutri dan do podne!

 

Autorka: Marijana Čanak

Fotografija: weheartit.com