05 mar PRONALAŽENJE SOPSTVENE KORE

Jutro je bilo kišovito. Hladnoća se probijala kroz zidove i neprimetno se ušunjala u moj krevet. Probudio sam se, pogledao na sat i otvorio roletne na prozorima. Oktobar… Mesec jeseni i raspadanja. Prokleti su ljudi rođeni u ovom mesecu! To su ljudi koji se raspadaju, žive da bi se raspali i to ih progoni sve do smrti, kada im njihovi jauci bivaju uslišeni.

Ja sam jedan od tih prokletnika.

Navukao sam odeću na sebe, skuvao kafu i zapalio cigaretu. Bio sam topao. Napolju je i dalje padala kiša, osećao sam je. Osećao sam taj oktobarski, sivi oblak koji urinira po meni čitavog života. To me je razbesnelo! Postao sam svestan da svaka kap ljudske gluposti ostavlja ožiljke na meni i ti ožiljci, kako sam stariji, postaju sve očigledniji.

– Gonite se u kurac !- uzviknuo sam besn, i odjavio se sa svih „društvenih“ mreža koje su me uplele sa ljudima. Njihova glupost me je prognala.Poslednjih nekoliko dana društvo mi je na takvim mrežama pravila jedna draga žena, koja je u međuvremenu izgubila poverenje u mene. Ja sam bio iskren, a sa njom sam čak i preskočio taj prag „zvaničnog upoznavanja“. Zajebao sam se, i dalje mi je draga, ali ja njoj izgleda nisam. Žao mi je!

Pošto ja ne zarađujem za hleb od tog što visim na tim „mrežama“ u koje smo ulovljeni, ja ću otici, a vi se jebite! Izrevoltiran i uvređen ispušio sam još jednu cigaretu i dovršio sada već hladnu kafu. Jebem vas, ja nisam drkadžija, verujte mi, nisam cak ni kurac izdrkao danas – pomislih u sebi.

Odlučih da izađem napolje, da prošetam svog Vuka po kiši do šume izvan sela. A i meni bi prijalo malo svežeg vazduha. Moj vučjak je bio uz mene. Pas je tu, kada vas svi napuste.
Zašto je to tako? Zato što pas nema ljudski mozak, koji se pokazao gorim od pilećeg.

Koračali smo zajedno do brda gde se nalazio lovački dom. Kiša je nastavljala po starom. Sklonio sam se ispod nadstrešnice i zapalio cigaru.

– Odmor Vučko !- viknuo sam.

Pogled sa vrha je bio dobar, gledao sam zavičaju u oči, video se solidan deo obližnjeg grada.
Nakon predaha, prošetao sam do šume sa jelama. Sećam se da sam tu kao klinac pred praznike dolazio sa ocem kako bismo odsekli jelku za Novu godinu. Šuma je izgledala isto, kao i pre 10 godina, a ja sam se malčice promenio.

Čoveka uništavaju kišni pogledi, šumu ne.

Prišao sam jednoj jeli. Bila je vlažna –  na njenim četinama gomilale su se kišne kapi. Posmatrao sam koru tog drveta. Ona ga štiti od hladnoće, kiše i strizibuba.

Poželeo sam takvu koru. Zašto je ljudi nemaju? Mi smo rođeni nagi, takvi se jebemo, takvi umiremo… tako osećamo.

Ostajao sam u tim mislima, prelazeći prstima preko vlažne i neravne kore drveta. Onda čujem kako se Vučko oglašava iz daljine, dozivam ga, i on dotrča noseći nešto u zubima. Bila je to mrtva lisica, njegov plen. Položio mi je pred noge.

Kada je otpočeo prvi sumrak, bilo je vreme da krenemo kući. Izgledalo je da sam našao spas od ljudi.Veče je postajalo hladno, nosilo je miris zime. Još jedan oktobarski dan je prošao.

Stigao sam kući, večerao i nahranio svog prijatelja. Bio sam u svojoj kori sačinjenoj od misli današnjeg dana. Imao sam toplinu doma, svoju koru i duboko ukorenjeno mišljenje. Dok mi se telo punilo toplotom i sušilo sa sebe kišne utiske, čuo sam pucanj u daljini. Izašao sam napolje i prisustvovao pravoj metamorfozi godišnjih doba. Snežne pahulje su padale i topile se na vlažnom tlu.

Možda je taj pucanj najavio sneg ?

A možda je i pijani lovac izgubio svoju šumsku muzu?! Ja ih i danas gubim. Možda će se neka od njih smilovati i vratiti mi se.

Noć je vejala belinom, a ja sam udaljen od svega nalazio svoj mir.

Autor: Luj Pisar

Fotografije: pinterst.com