23 mar Promene bez naslova 

Nema odluka, nema rešenja, nema novih predloga.

U mojoj glavi se ništa ne događa.

Izvan moje glave isto se svašta ne događa.

Ukoliko otvorim glavu da izvana može pristići pomoć kao promena koje nema, uzaludno je; istovremeno se mogu uplašiti da ne iziđu iz moje otvorene glave sve one uspešne promene koje nemam i na koje se s uspehom navikavam  da negujem kao moje životne golove: uspeh i smisao postojanja.

Priznajem:

– Otvaranjem i zatvaranjem glave nešto se menja, ali, razmenom onog čega nema niti oko mene, niti u meni, ne stvara  prirodno stanje koje mi je potrebnije više nego kiseonik.

Da, ponavljam, nešto se radi, odnosno: niko i ništa se ne radi i nema promene. Ne mogu  se uveriti da će se nešto dogoditi ili uraditi samo od sebe ako se non-stop ništa ne događa.

Da li sam samo ja pokupio svu pamet nedogađanja i životne čamotinje?

“Od koga i odakle sam to primio kao svoje?”

Ono što sam prikupio, odnosno, što nisam prikupio, moralo je biti rasprostranjeno oko mene, kao, recimo: lišće, cveće, muhe, hleb ili društveno mišljenje…

Ako sam nešto i prihvatio s vana, to znači: oko mene se svašta događa! Bože mi ‘prosti!

Moram se prestati jasno ne izjašnjavati u ovom kazivanju, jer to nije predviđeno  da bude predmet tvojih ili mojih životnih mini-priča…

Postajem dosadan samome sebi, a tebe sam razbudio, a nisam te ni pitao za dozvolu i  to nije lepo i nije predivđeno društvenim protokolom o ponašanju osoba sa ove strane disanja i življenja  – a ovo kazivanje postaje sve više nalik na nešto… Kao, na primer: na uspešno životinjarenje bez promene i bez imena.

Autor: William Bilkić

Izvor fotografija: pinterest.com

(Priča „Promene bez naslova“ izdvojena je na konkursu „Promena“).