26 feb PROMENA

Skrivala sam se u ćošku gde me niko nije mogao videti, pa čak ni pomisliti da bih to mogla biti ja i čekala sam. Čekala sam pravi trenutak da se pojavim. Šćućurena u ćošku, posmatrala sam ljude koji su prolazili pored mene, ispunjavajući neke svoje životne planove i čekala sam da naiđe neko ko će biti hrabar, ko će biti spreman da se prilagodi novonastaloj situaciji i da me prihvati. Morala sam nekog izabrati, ali želela sam da to budu oni koji u susretu sa mnom neće tek tako odustati, koji će se boriti iz dana u dan, a kojima ću ja istovremeno omogućiti da mnogo bolje razumeju svet oko sebe i da uvide koliko su oni zapravo hrabri i jaki. Nisam želela da se desim onima koji to ne bi mogli podneti. Koji bi posle pada ostali ležati. Nisam ih želela slomiti. I eto, naišli su. Između mnogo ljudi, izabrala sam njih, baš takve. Hrabre i jake.

Sala za porođaj. Žena leži na krevetu, spremna da podari život svom detetu i ne očekuje me. A onda tišina, šok, nemost i neverica… Rodila je sina sa Daunovim sindromom. To je bio naš prvi susret.

Usledio je period velike borbe. Trenutak suočavanja sa tim da njeno dete nikada neće biti kao i ostala deca, suočavanje sa strahom i neznanjem o tome kako biti roditelj takvom detetu, šta očekivati, čemu se nadati, odakle i kako početi? Videla sam je preplašenu, ali u svakom trenutku kad bi počela gubiti snagu, iznova bi je pronašla ni sama ne znam gde. Divila sam joj se. Iz nje je govorio jak majčinski instinkt, uporan u svojoj nameri da zaštiti ono sto je njeno i da mu podari sve ono što može i ume. Sve što njeno dete i zaslužuje.

Noćima je ležala obučena u krevet kako bi u trenutku kada njeno dete dobije napade gušenja mogla odmah i da odreaguje. Celu noć je bdila nad njim i svaku neprespavanu noć nije žalila. Njeno dete je bilo sigurno sa njom. A ona je sve žrtvovala radi svog deteta. Ovo je bio naš drugi susret. U stalnom jurcanju po lekarima, traženju pomoći za svoje dete, shvatila je da je ovo velika i duga borba i nameravala je da istraje u njoj. Odustajanje od svega kao opcija, na njenoj životnoj listi, nije ni postojalo.

Sin je odrastao, okružen ljubavlju i sigurnošću svoje porodice, nije mu ničega nedostajalo. Bio je dete kao i svako drugo. Ali, dok je on tako odrastao, mogla sam je videti tužnu i zamišljenu. Postavljala je pitanja na koje nije dobijala odgovor, ali na koje će sama sebi odgovoriti istrajući u svakodnevnoj borbi narednih trideset godina. Pitala se šta je zgrešila, zašto ju je život tako kaznio. Gledala je druge majke i shvatala koliko se njen život razlikuje od njihovog i da će se uvek i razlikovati. A ja sam je gledala, gurkala prema napred. Želela sam da vidi mnogo više i mnogo šire. I nikada nije posustajala. Išla je napred. Žrtvovala se. Shvatila sam, koliko dobrih vrednosti ima ova majka.

Naš treći veliki susret, desio se nakon osam godina kada su zajedno sa svojim mužem odlučili da ne dozvole strahu da ih nadvlada.

Sala za porođaj. Žena leži na krevetu, spremna da podari život svom drugom detetu, u strahu da je ponovo ne iznenadim. A onda, plač bebe, suze radosnice  roditelja  i reči lekara: ,,Dobili ste zdravu i  naprednu ćerku”. Sin je dobio sestricu. Opet sam joj se desila. Gledala sam ih tako srećne  i uživala sam u svakom njihovom trenutku zajedno sa njima.

Rasla je ona, istovremeno i njen brat. Kuća je bila ispunjena radošću, zajedničkim igranjem, razgovorom. Daun, nikada nije bio ničemu prepreka. Naprotiv. Bila sam ponosna na njih kada su se zagrlili pred svaki odlazak na spavanje i kada bi sin, svakoga od njih ujutru, pozdravio toplim i iskrenim zagrljajem. Volela sam što sam tu. Što sam u ovoj porodici a ne u nekoj drugoj. Shvatila sam koliko ovde ima ljubavi, iskrenog osmeha. Koliko su oni jaki i hrabri i istrajali u svakoj svojoj nameri.

A onda sam se po prvi put susrela i sa devojčicom. Bilo je to onda kada njene drugarice nisu puno marile za reči koje su izgovarale, a možda čak nisu ni razumele šta su one rekle. Bile su prvi razred osnovne škole i neke stvari su im bile daleke da bi ih i razumele. ,,Nikada nećeš naći momka jer imaš takvog brata” bile su to reči koje su joj uputile. Povukla sam je napred, želela sam da i ona vidi šire. Ali, nisam trebala. Ona je jaka i sigurna u ono što misli. Reči su je povredile, ali ne obeshrabrile. Ona na to odavno nije gledala tako kao one. Odavno je ona shvatala mnogo više od njih. Njen brat je bio dar za nju. Kako je odrastala, išla sam pored nje i videla kako postaje sve jača i jača. Kako razmišlja na drugačiji način od ostalih, kako shvata stvari više, šire i bolje. Imala je dobre učitelje. Njeni borci, mama i tata, nikada nisu dozvolili da se ona oseća drugačijom. Ali, ona je shvatila da ona jeste drugačija. Drugačija po tome što zna da ceni iskren osmeh, što zna da prepozna iskrenu ljubav, male znake pažnje na koju obični ljudi uglavnom s vremena na vreme i zaborave. Brat je tome uči, sve njih podseća šta je to ljubav.

I danas, ja sam još uvek s njima. Ne želim da odem. Pratim ih u svakoj njihovoj borbi, guram ih prema napred, želim da svaki put vide dalje i šire i znam da oni to mogu, znam da su oni jaki jer ja sam njihova promena.

Autorka: Sonja Vislavski

Izvor fotografija: pinterest.com

(Priča „Promena“ izdvojena je na konkursu „Promena“).