07 nov Pristupi

Na hiljadu jezika, u raznim vremenima, na različitim prostorima ispreda se priča o čovekovoj sudbini. Moja priča je zamašna. Ruku na srce, ima je, ima, život mi nije bio siromašan. Jedno je sigurno – onaj ko bude čitao moje spise neće ostati ravnodušan, a ja ću ostati lakši za jednu priču.

……………………………………………………………………………….

………………………………………………………………………………

……………………………………………………………………………..

Mnogo vremena je prošlo, odluka je doneta. Rešetke na prozoru su siguran dokaz da više nisam slobodan. Sudbinu sam stavio u njihove ruke. U beskrajnom i hladnom hodniku, popločanom od vrha do dna, nalazi se osamnaest stolica, sedim na desetoj. Radijatora je deset, prozora isto toliko. Kada će doći?

Napolju je divan prolećni dan. Kontakt sa svetom iza rešetaka ne postoji, a ja, ipak, osećam pirkanje vetrića i miris behara.

Pisac (zatočenik)

Ne, ne, uzalud se trudiš… Ne želim ponovo da prolazim kroz isto. Kada bolje razmislim osećaj nikada nije isti. Jedino što znam je da se moj um izgubi u nepoznatom, privlačnom svetu.

–           Dok govoriš stičem utisak da je to delo veoma privlačno, ali ako uzmemo u obzir moj porok… Bolje ne.

–           Ovo ne smeš propustiti, veruj.

–           Margareta, ne!

–           Evo, uzmi je neka samo bude kod tebe.

–           Dobro.

–           Hm. Pazi.

–           Zlobnice.

Dok je držim u rukama osećam taj naboj. Šaka dodiruje to hrapavo blago. Ne mogu da dišem. Napetost, mišići se grče, krv juri kroz vene.

Oca nikada nisam razumeo, kao ni njegov porok. Mislim da kako vreme prolazi počinjem da shvatam. Njemu je čaša vina, viskija, konjaka bila neophodna; samo da je demonski vatreno, užareno, opasno, i da obezbeđuje izlaz iz ovog sveta.

Moj porok nije bio u tečnom stanju, nije bio prah, nije bio dim. Moj porok je bio slovo utisnuto na papiru, posebnog mirisa, šuškav u velikom broju stranica. Opasnost tog poroka je prepuštanje užasima i čudima jednog novog sveta.

Slušalac (razumno biće)

Već sam na prvoj stranici, a tako snažno doživljavam ovu knjigu.

Poput snošaja… Uživam u tihoj patnji, nemom razgovoru sa mrtvoživim predmetom moje mračne požude. Prelistavam strane… Prsti uživaju. Crni putokazi me vode kroz belu površinu – hrana za oči. Duboki uzdah, nema me, a tu sam na stolici za radnim stolom. Moj um se otvara magiji i avanturi novog, tuđeg, a mog, rečima knjige obećanog sveta.

Znao sam od početka da je knjiga pisana za mene.

Čitalac (požudnik)

Autor: Vladimir Janković

Fotografija: favim.com