26 apr Priča za Haima i slične njemu

Desi se nekad da kada dođem u Beograd, ne zateknem ga onako veselog i šarenog kakvog sam ga ostavila. Stuštio se, sakrio se, previo se, ne prepoznajem ga. Beograd, samo što ne zaplače. Posiveo je. Stidi se nečega…Izazove mi tako neki gorak ukus u ustima. I Beograd i ja se slažemo da neki dani prosto nisu naši. Da nekad uz muziku možeš da plešeš i da glumiš kao da si u spotu, dok ti Beograd pozira sa svim svojim grafitima i ulicama i zgradama, a nekad muzika u tebi i ona koju daje Beograd utihne.

Prolazim pored autobuske stanice i Pikinog parka. Pokušavam da skrenem pogled, ali kao da je zalepljen. Ne može da se odvoji.  Ne volim kada ne umem da izrazim ono što osećam i kada to može da se svede samo na dve reči: Žao mi je. Žao mi je što čovek ono može da uradi čoveku. Što je od čoveka počelo. I dobro i loše. Što se uporno potencira na onoj našoj destruktivnoj prirodi. Što kopamo po ranama iz prošlosti da bi saznali ko je prvi počeo. Ko je kome prvi iskopao oko, ko je kome prvi opsovao majku, ko je kome prvi silovao, prvo ubio, prvo zaklao, prvo zavio u crno. A glupi smo…Koliko god kopali, ne možemo i nikada nećemo da nađemo istinit odgovor na takva pitanja. Jedino na šta imamo odgovor, jedina alternativa koja postoji jeste da budemo ljudi. Samo da budemo ljudi. Samo da postupaš sa čovekom kao što čovek treba da postupa sa čovekom. Ljudski.

Huškaju nas ljudi koji neće okrvaviti ruke, koji sede u foteljama i odelima, koji broje šuškavi papir. Da, to je papir. To nema vrednost osim da ti pomogne da razmeniš ono što je moje za ono što je tvoje. Ali taj papir, taj papir pokreće svet. Zbog tog papira su ovi ljudi sada u šatorima. Od tog papira je možda krenulo, ali je taj papir uzdigao, niko drugi do čovek. Ima li ičeg apsurdnijeg na ovom svetu od tog parčeta papira i čovečova neizmerna ljubav prema njemu, umesto prema, čoveku?

Verujem da i ti i ja, svi mi imamo nešto zajedničko. Nešto što delimo. Ne mogu definitivno da kažem šta je to, ali nešto delimo. Po nečemu možeš da prepoznaš ove ljude.

Dok mi sve ove misli zuje u glavi ni ne primećujem da sam došla do Novog Beograda. Izlazim iz tramvaja i nastavljam da hodam. Dok idem, srećem ženu sa dečakom koji je vuče za burku i pokazuje prema pekari…Vidim da mu objašnjava i da odmahuje glavom…Malo sam ubrzala korak i prišla do njih.

Nikada nisam videla onoliki strah kod nekog. Delovalo je kao da se nalazi blizu ivice, a ja sam ta koja želi da je gurne. Za jednu ruku je stegla dečaka, drugu je podigla…

“Neću da te povredim. Zaista, nisu mi loše namere. Ne plaši se”, podižem i ja ruke.

Klimnula je glavom: “Okej je onda sve?”

“Okej je sve. Videla sam dečaka kako pokazuje prema pekari. Voljna sam da mu kupim ono što želi.”

A onda se rasplakala. Muž je otišao kod nekih ljudi, koji su imali neke veze da ih odvedu dalje od Srbije, avionom ili autobusom. Nisam je razumela. Uglavnom, mali je u međuvremenu postao gladan. Pružila sam ruku dečaku koji je prestao da me gleda ukočeno.

“Zdravo, Nataša.”

“Haim”, uz nesiguran osmeh. Haim ima četiri godine i voli da gleda crtane filmove, koji mu nedostaju. Ne zna engleski, ali baš želi da ga nauči. Rado bi pojeo slatku krofnu. Od Haima sam saznala da je zaljubljen u devojčicu koja treba da postane njegova žena i koju jedva čeka da vidi ponovo. Haim je bio klinac. To je univerzalna kategorija. S tim što je za razliku od nekih klinaca, Haim pobegao iz Sirije. Iako ne znamo zajednički jezik, njegova mama nam je prevodila. Mada smo se nas dvoje razumeli. Mimikom i osmehom.

Zamolila sam ih da me sačekaju i kupila krofne. Velike, sa čokoladom, kakve je Haim želeo.

Više puta je klimnuo glavom u znak zahvalnosti.

Tako smo sedeli, ja sam slušala njihovu priču i šta su sve prošli i kako su u jednom trenutku pokušali da ukradu Haima, jer je nestašan i voli sa svakim da priča. Zato se prepala kada je videla da im prilazim.

Iznad nas je u nekom trenutku proleteo avion i Haim je počeo da vrišti i plače, da grli majku i da se krije. Nije mi bilo jasno šta se desilo. Trebalo joj je neko vreme da ga umiri.

Kasnije mi je rečeno, da se Haim boji aviona jer misli da nose bombe koje mogu da padnu na njega i njegovog mamu i tatu. Haim se strašno plašio aviona, toliko da je molio Boga da nešto ne bace.

Haimov vrisak je bio sličan nečijem vrisku, kog se sećam od pre davnih 16 godina.
Vrisak deteta koje se plaši aviona i sirene i plaši se da će bombe da padnu na njega, njegovog mamu, tatu i igračke.
Taj vrisak je moj vrisak pre 18 godina u jednom podrumu.

Nekad mi se čini, da odlike velikih zverki udaraju isključivo po leđima običnih ljudi.
To znaju klinci kojima kada pomenete avion, ne misle prvo na letenje.
Ja kad vam kažem.

Autorka: Nataša Elenkov

Fotografija: favim.com