12 dec Priča o jednoj Katarini

Ova saga obećava, makar na prvi pogled. Svi koji me vole, uzdaće se u nju i posle površnog čitanja. Meni će ova storija biti najbolja na svetu. Možda i bude i vama. Samo polako, jednog dana, ako ne i ranije. Tiha voda breg roni. U vezi sa svakom svojom žvrljotinom imam jedan jedini problem i nijednu cigaretu za poslednju rečenicu. Šta bi bilo najbolje napisati (moja podsvest je sujetna – ljutiće se ako ne izaberem njoj najdraže stvari), kojim redosledom i na šta staviti akcenat? Uostalom, svi umetnici stvaraju po sistemu „riba u moru, sunce na nebu, tiganj na ringli“. Najzad, priča nije autobus – shvatite me! Kako da ustupim mesto osakaćenim rečenicama? Počni iz početka, pa idi gde te život nosi.

Devet i po, prohladno, jutarnji program još uvek traje, jogurt čiji rok trajanja uvek ističe sutra i burek sa sirom koji vas čeka od juče. Pažnju komisije za dodelu književnih pohvalnica (čitaj: mene i prljavobelih hartija A4 formata) privući će fokusiranost pekarke da udovolji gazdi (koji je, sva prilika, prost, drzak i otužno uglađen, ali para vrti gde burgija neće!), mušterijama, prijateljima (ako ih ima) i porodici. Za one kojima će ovo što ću reći biti otrcani fazon tipa – sunce na horizontu –  toplo preporučujem da odu u pekaru i pogledaju te čedne, sjajne oči koje se izvinjavaju ni zbog čega i mole za oproštaj čak i frtalj bureka, jer ga odvajaju od samog sebe, a rastanci su bolni, pogotovo ujutru, kad mislimo da smo pospani, da nam nije ništa – a u stvari smo patosirani! Da i ne pričam o njenoj komfornoj garsonjeri (samo u oglasima za prodaju nekretnina), pijanom mužu i deci adolescentima (prosto same njene oči daju na uvid rešenje o pokretnoj i nepokretnoj imovini). Evo, ne znam. Dođe mi da je pozovem na kafu! Svi mi volimo kad nas neko pozove na taj čarobni napitak uz koji su se mnogi radovali, sastavljali, rastavljali, bavili čišćenjem tuđih stanova. Nek’ bude ona ta koju služe makar i kafom marke treće slovo abecede. Nek’ se zbog nje stresira konobar koji je morao da joj kuva kafu četiri puta, jer je: pod A, prosuo na tacnu; pod B, stavio previše šećera; pod C, napravio kafu – nikakvu, bez kajmaka, kao da detetu daje gazirani sok sa bez mehurića. Kafa broj četiri bila bi super! Voleo bih da vidim te oči, taj izraz lica osobe koju sagovornik pomno sluša bez gledanja sata (jer time govori da mu se žuri, a onda i sve što ide s tim), bez upadica u reč, sa velikom prijateljskom znatiželjom! Slutim da bi u meni videla prijatelja, rame za plakanje. Sve bi bilo lepše da nema onog „međutim“. Dvoumim se – muž pijan, deca nadrndana, moja ramena nisu pogodna ni za otrcanu akten tašnu punu naftalina – grinje su sada, svagda i vo vijek i vijekova! Doneo sam najbolju odluku! Pozvaću je ako se jednog dana proslavim – svi će joj zavideti! Naćiću joj radno mesto u rođenoj izdavačkoj kući – kancelariju, malu ali urednu, telefon i lokal, internet, rešo s dve ringlice (veću će koristiti kad je direktor izvede iz takta!), čist radni sto i roletne jer, isti smo sigurno, ne podnosi dnevnu svetlost u zatvorenoj prostoriji.

Majka tolikog testa čije ni ime ne znam (ne ime testa) podseća me na nju. Iako im je nastup apsolutno različit, nalazim da je Katarina u svojoj sobi ista kao pekarka u radnji, gradu, kod kuće. Katarina je drska u kontaktu s drugima, svi misle da je zla i vide je, u najmanju ruku, kao profesora fizike. „Kakvo je ovo nonšalantno ponašanje?! Treba li da vas podsetim da je ovo gimnazija“ i ti sistemi. Njeni roditelji su starog kova. Uče je lepom ponašanju, upisuju na časove klavira i esperanta. Ne dozvoljava muškarcu da joj plati piće (dosad je izašla samo s jednim muškarcem; te večeri izređalo se cveće, komplimenti, nesmotreni i ishitreni potezi i na kraju tuča – ubila je boga u njemu!). Za nju je i veštački cvet previše, uvertira za krevet čiji federi škripe. Neki dan je profesorki fizike rekla da je drolja. Da zlo bude veće, bilo je to za vreme malog odmora. I ništa. Direktorka je obožava. Dobija besplatne udžbenike, mini-ekskurzije i brošure svih mogućih fakulteta. Ma čudo od devojke, kad vam kažem! O deci ne razmišlja. Boli je uvo za rezove, strije i proreze. Šta će joj dete? Da bi imitirala svoje roditelje glumeći lažni autoritet? Da bi komšijama nabijala na nos loše stvari koje rade njihova deca – „To moje dete ne bi uradilo, ubila bih ga“. To čine ljudi posvađani s razumom, ona to ne želi. Na kraju krajeva, sebe smatra velikim detetom, ne želi da poraste! To je ozbiljan i poguban posao. Uzgred se i plaši smrti i klaustrofobična je – šta ako se probudi u sanduku? Ko će je izvući odatle?

Pre neki dan sam bio u Beogradu. Jako lep grad, samo skup smeštaj, majku mu. Obično mi, provincijalci, dragim samučenicima u rodnom gradu bez prevoza, pošte, ulične rasvete i normalnog medija, u Beogradu (sa onim, kako se zvaše, akcentom) kupimo neki poklončić koji će im svedočiti da smo bili u Beogradu (za slučaj ako nam, kada se posvađamo, kažu da nismo videli dalje od babinog sela) i pozvati i njih u taj grad.Odlučio sam kome ću ga posvetiti. Katarini ili pekarki. Ovoj drugoj je lakše. Kipiš šta god, uviješ u papir, pocepaš papir, napišeš neku poruku, recimo, pohvališ njene krofne sa kremom odozgo, sve to upakuješ i ostaviš na stolu u devet i po. Inteligencija. Problem je Katarina. Šta njoj kupiti, a da to već nema? Skroz kao u filmu „Tito i ja“. Ona ima lutke, srebrne lance, notese sa broširanim povezom, sve moguće ploče i ogromnu biblioteku! Poklonu se, inače, ne gleda u zube, ali nikad ne znam na čemu sam s Keti! Neslavan epilog – ruke su mi se tresle, ne zbog tvrdičluka, već zbog košave – morao sam da platim sobu u pansionu preko puta železničke stanice, kod kafića gde se pravi najbolja kafa koju zovemo turska, a uz to je i jeftina. Rizikovati spavanje u parku zbog poklona cena je koja, doduše na akciji, iznosi dva meseca gripa, trista sedamdeset i dve injekcije i tri dana ljute Katarine koju sam ponizio poklonom. Ne. Ipak je bolje ništa nikome ne kupiti, bar ne tada. Pekarka će tek u raju saznati i biće rajski srećna. Keti me već poznaje. Možete li da zamislite koliko mi znači to gimnazijsko derle, kad sam je video na svakom teatar plakatu u tom gradu, možete li?! (caps lock).

Ranije sam je želeo za ženu. Njene povremene ispade pravdao sam činjenicom da je jedinica. Nije prošlo mnogo vremene dok sam shvatio kako bi me pojela pre prvog zajedničkog doručka. Cap. Stalno mi govori da veruje u mene. Uspeću, kaže, samo se malo plašim pohvala; kamera. Ljudi ne umeju da prihvate kompliment. Zar to nije privilegija? Retko kad je ironična, pogotovo ne kad sam ja u pitanju. Bar deluje ozbiljno dok niže reči kao perle od ćilibara. Ima filigranski stas, znate. Skoro je promenila boju kose. Sad je crnka i deluje ozbiljnije, pouzdanije, moćnije. Stalno se jada kako je majka tera da uradi ondulaciju i uvek obećava da će izbaciti iz kuće sve od Mir Jam. Letos se učlanila u političku partiju, njene ambicije su nepresušne… Malo-malo, pa cirne, naročito kada je njenim roditeljima godišnjica braka, da ne bi šenula (godine laži i licemerja u kombinaciji s iskrenom ljubavlju). Poslednje dve godišnjece je preskočila. Uspavala se pre dolaska gostiju, koji joj i dan danas poklanjaju čokolade (kad smo opet kod poklona, griža savesti i dalje je tu). Nego, Keti je, osećam, tvrdim i znam – veoma emotivno biće. Naočari na brakorazvodnim parnicama, sahranama, kafi sa mnom. Da samo znate sa koliko tuge u očima sluša moje jadikovke o izgubljenim snovima, propalim idealima, nestalim ljudima. I pored surovosti situacije (sva moja situacija je surova) nekad se nasmeje, obećavajući bolje sutra. Ne bih rekao da ume sebe tako da uteši. A i deca obućara idu bosa. Svaku drolju zbog koje idemo na seansu u Gruv pljuje do zla boga, improvizuje udarce koje bi joj nanela. Njenu emotivnost takođe u mnogome odaje intonacija i ponašanje, oni govore više od Biblije i Kurana. Što je Kajuša hladnokrvnija, to je slap u njenoj duši viši. U prvom gimnazije (bila su to vremena kad sam mislio da mi je svako prijatelj) mrzeo sam je i potajno se pribojavao. Onda je došao kraj prvog razreda (čitaj popravni iz matematike) i tu počinje naša saga koja, ne namerava da štedi papire i mastilo živora. Ako želite da saznate šta će se desiti posle, ne trudite se. Priče nikada ne govore o onome što se dogodi posle.

Bude mi žao što ne postoji slika na kojoj smo nas dvoje nasmejani, sa crvenim zenicama, na radost objektiva. S druge strane, ljudi na starim slikama (kad bismo je imali, morala bi postati stara) čine se za nijansu srećniji. Radi se o nijansi koja budi najgore i najbolje, istovremeno. Ovako smo uvek srećni, ni manje ni više. Taman dovoljno da je imam u notesu onih koje volim. Postavljam svetu jedno pitanje sa više mogućih odgovora: Kada čovek ostane sam i zašto pre nego da upozna nekog sa manje-više katarinastim imenom? Čovek ne bira gde će se roditi ili umreti, ali ovo između treba ispuniti ljudima koji ti zaslužuju. Volim te, Katarina!

Autor: Stefan Petrović

Fotografije: pinterest.com