30 mar Prepiši Karenjinu i objavi je pod tvojim imenom

Ukradi piscu poslednje parče hleba. Ostavi ga žednog među četiri zida nemaštine i suše. Ali, dok ga punih džepova tuđeg napustaš, ne ostavljaj ga bez parčeta hartije i ne ponesi mu reči. U toj podmukloj krađi uzmi sve: i podrum prašnjave duše pun šiknule krvi kao vina, prognaj ga iz sopstvenog doma, spavaj na njegovom jastuku; pokraj piščeve, krvlju oplakane ljubavi se budi; brigu njegove majke za njim usmeri na lopužu od sebe, ali mu već napisane reči ne prisvajaj – ne potpisuj, ne kaljaj ih imenom svojim. Osim ako nisi došao s’ namerom da ga zaista pogubiš.

Jer pisca, vidite, ništa neće jednako razoriti kao krađa njegove unutrašnjosti.

Piščeve reči su plod teskobe koje teskobu drugih, izlivajući se i čitajući se, ruše. One su obasjane mrakom jednog trenutka u kome je odsjaj mučne svojine. Te reči nemaju cenu. Zato ne pitajte pisca nikada kako će od istih da živi. Jer on ne želi da množi svoje reči kako bi množio novac. Pisac bi radije usmrtio sebe no da novcem usmrti sve svoje napisano.

Pisac je sebičnjak koji bez mnogo izbora stvara. On je usamljenik; sam nad svojom hartijom, na istu lovi sve što mu, ukoliko se ne zapiše, izmiče. Kad reč nabuja, pisac hitri da je otelotvori. Tog istog pisca, iz milih kandži sna, često reči oslobađaju; reči ga bude, reči ga snu otimaju. Reč ne sme da ode. Svestan pretnji brzog koraka nadošlih misli, stvaralac ih prišiva o papir. Za pisca je svaka nezapisana reč vidljivi i opipljivi korak ka smrti – niko sa tom svešću ne želi do svog ruba, gledajući kako jasno odmiče životu. Takvi su koraci, međutim, retki, gotovo nepostojeći, jer bi pisac – i da tešku stenu drži, istu spustio, bacio iz ruku – samo da mu reč ne ode; da je zapiše.

Pisac se nije tek rodio, pisac je sobom sebe stvorio. A, razlika između onog što se rodi i što se stvori, jeste da ono što se rodi i umire – što se stvori, postoji i postojaće.

Stoga, ne, ne kradite mu uzalud reči priželjkujući večnost koje je deo. Ne potpisujte tuđe. Jer iza svakog napisanog slova stoji kazna dara – zar ste gladni iste?

Tu rđu dara pretočenu u zlato, tu težinu života – nosićete o vrat, nosićete tuđe bisere crvene od krvi, od zemlje crne, od nesanice bele – nosićete ih neznajući koliko treba da bole; jer, dok kradete piščevu unutrašnjost nikada svom tom svetlošću nećete sebe moći da nagizdate.

Sve naše puno, na vama je šuplje. Sve naše oteto nije po nas pogubno sve dok nam ne otmete i naše reči.

Autorka: Elena Ederlezi

Fotografije: pinterest.com