25 nov Prenatalna ispovest

Onog trenutka kada sam prvi put otvorio oči, talas miline me je zapljusnuo i učinio da ih ponovo spokojno sklopim, predvođen tihim, umilnim šapatom koji je od nekud dopirao. Ne sećam se kako su me oslovili u tom trenutku, ali mogao sam da osetim plimu istinske ljubavi koja je, svakim novim trenutkom, sve više nadolazila. Krvavo crveni zidovi formirali su sklonište u kojem se svaki novi dan rađao tako spokojno i završavao identično svom početku, slatkom smiraju, kao svojom glavnom karakteristikom. Beličasta, više prozirna tečnost me je zapljuskivala, održavajući temperaturu mog majušnog tela. Sve mi je bilo podređeno. Shodno tome, zaista ne znam gde je zapelo.
Kanalić koji mi je svakodnevno donosio pregršt novih ukusa odjednom je stagnirao. Moje tadašnje okruženje se oglašavalo čudnim hukom, do tada za mene potpuno nepoznatim. U isti mah,naišla je oseka ljubavi i najavila nadolazeću plimu jednog čudnog osećaja, pomešanog, čija se glavna odlika ogledala u prevelikoj gorčini. Ta gorčina me je potpuno uzela pod svoje. Moje konstantno mlataranje sitnim ručicama nije urodilo plodom. Njena struja je bila jača. Sa prevelikom strašću me je osvajala, osetio sam nemoć i sitno krckanje moje slobode. Baš tu, pored mene, i ona se opirala misterioznoj struji koja je tako brzo, potpuno neočekivano, nadošla i pretila da nas povuče sa sobom. Ne mogu sa sigurnošću da tvrdim, ali mislim da sam tada začuo nešto isprekidano, tugom prožeto. Nešto za šta se kasnije ispostavilo da je bio plač. Taj zvuk mi je odzvanjao u ušima i prostirao se čitavim mojim bićem poput bujice koja teče i ruši sve pred sobom. Nevidljivim nitima sam bio povezan sa tim plačem, delili smo isto stanište. Niti su, bez obzira na svu prozirnost, bile neverovatno jake i svojim delovanjem su i dalje podržavale kucanje majušnog mišića koji se suludo odbijao o neme zidove mog bića. Okrvavljeni zidovi su se sve više približavali jedan drugom i to je vršilo veliki pritisak, kako na mene tako i na moju slobodu. Oboje smo, šćućureni po sredini, osluškivali jezive krike koji su pokušavali da nam kažu da nema mesta za sve nas i da neko mora da ode. Sve je poprimilo drugačiji oblik, mnogo tamniji od onog prethodnog kome je svetlost bila glavna odlika. Priljubio sam kolena uz svoje lice i uhvatio svoju slobodu za tananu ruku kojom me je dodirivala. U tom položaju,zajedno smo čekali neizbežno.
– Da li ste sigurni da želite ovo,gospođo?
Začuo sam tada, glas koji nikada ranije nisam čuo. Možda sam nazreo sitnu trunku saosećajnosti u njemu. Glas me je podsetio na sve one blažene rečenice kojima me je neko darivao, ali ovog puta bio je obojen nekim drugim bojama koje se nisu uklapale u moja sećanja. Bile su tamnije, presvučene tugom.
– Da, obavite… obavite to što pre.
„Ne!”, glasno sam vrisnuo u sebi, dok me je plodova voda zapljuskivala sa svih strana. Želeo sam da ova agonija prestane, baš kao i svi oni spolja. U čiju korist će se čitava situacija rešiti? Postoji li uopšte ikakva korist od svega ovoga? Pitanja su navirala, možda kao i mamine suze. Nisam mogao to da vidim, ali osećao sam tugu veliku baš kao i svet koji sam mogao da upoznam. Kanalić se konačno oglasio i osetio sam, po prvi put tog dana, sitne iskrice radosti. Svi moji unutrašnji kanali su sada bili ispunjeni. Kasno sam shvatio da to nije bila hrana. Tekućine koje su mi darovali u sebi su sadržale uputstva za suzbijanje moje slobode. Ogromnim,golim ručerdama davile su je sve dok nije ispustila svoj poslednji krik, predvođen mojim komešanjem, kao jedinim načinom odbrane. Odjednom, huk se više nije čuo. Sve se primirilo i na trenutak sam pomislio da su svi udarci prestali i da je sva gorčina iščezla. Više nisam mogao da se pomerim. Sklopio sam oči.
Sada sam na nekom drugom mestu, mnogo prostranijem od onog prethodnog. Više ne čujem glasove koji mi tepaju, ne vidim kanaliće koji me hrane, a i čini mi se,da je sva ona voda,potpuno presušila. Samo,moje slobode više nema. Toliko se dobro sakrila da sumnjam da ću ikada više napustiti ovo mesto.

Autor: Mladen Ilić

Fotografija: strangenotions.com