23 jul Predvečerje

Balansiramo na ivici dana…

protičemo krvotokom tuđih predgrađa,

do nevidljivih zidova bez grafita naših sećanja…

ko potonji ljudi,

jedno u drugom gradimo idole,

gnezdo nežnih reči, u krletki rebara,

koje možda nikad neće poleteti sa jezika…

dok izmišljamo neko levo nebo

i čupamo delić sunca iz čeljusti zaborava,

prečicama ove ljubavi teglimo sa sobom

našu šetnju, po krhotini leta,

naše senke, na ispucaloj koži zgrada…

predvečerje umire, raspeto nad nama,

i sve nam prašta.

Autor: Darko Stanković

Fotografija: tumblr.com