22 sep Predstava

A: U kom svetu ti živiš, lujko??? Ko još veruje u to?

M: Pa, svi! Samo ćute…valjda im je glupo da kažu naglas.

A: Ne zaluđuj se, evo, ja prva ne verujem! Tebi bih rekla!

M: Veruješ, čim si S. dala jedno pedeset šansi

A: To je drugo, mi smo drugo…bili smo deca, a sad me samo mrzi da nađem nekog novog…

M: Ne izmišljaj! Veruješ! Svi verujemo! Da nije tako odavno bismo odlepili

A: Ali ti nekako previše veruješ…ja bih na tvom mestu…

M: Uradila isto! Samo ne znaš, jer nisi na mom mestu….

            Zaćutala je i nastavila da korača. Rastale smo se na uglu Zmaj Jovine i Kneza, iako smo mogle da produžimo zajedno do Konja. Izmislila sam da moram do pošte, do fakulteta i tako nešto. Ne volim velike ulice. Ove male, uske su toplije, romantičnije. I ne volim lažne nevernike, hladna srca i ove što „drže do sebe“. Te prve pijane šalju poruke bivšima. Znam, izlazila sam sa takvima. Ne volim savetodavke sa nesređenim mislima i lažnim životima. Ne volim one što ne dišu punim plućima,  što se stide kada razgovaram sa taksistom koji nas vozi iz grada na neki raspali splav u pola tri. Izvini, a nije te sramota, domaćice, što u pola tri u miniću uopšte ideš na splav? I više od svega ne volim lažne moraliste. Ali ima ih i biće ih. Što više kiča i golotinje, to više moralista. Od tih poštenih, mi raskalašne nećemo ni doći na red, čak ni u drugom krugu.

            Sve ljubavi su, u biti, iste, kad su srećne. Kad dođe do kraja, svako tuguje na isti način, ali svi imaju onu istu „naše je bilo drugačije“. I bilo je. Predstava nije ista ni kada je iz veče u veče igraju isti glumci, a kamo li kad uskoči alternacija. Uvek nova energija, nova strast, novi pogled na svet….A ljubav i jeste jedna pozorišna predstava. Ponekad vodvilj, ponekad komedija, ponekad antička drama, da ima i toga, a ponekad samo Čehov…mirno more…dok tišinu naglo ne prekine pucanj nezadovoljstva i samoporicanja. Prvih dana maske i lepa šminka. Zatim igra. Zatim neko treći ili njegova mama. S i ne mora, možemo i sami da pokvarimo, ljudi smo. Zatim svađa. Zatim suze. Zatim osveta. Zatim razmazana šminka. I nema maski. Zatim srećan kraj – ja sa drugim, on sa mamom, ili nas dvoje u stanu na kredit, ili nas dvoje i dedino nasledstvo, ili samo nas dvoje i zavesa. Poklon. I gašenje reflektora. Aplauz. I praznina.

            Ne možemo uvek mi biti mi. Da bismo bili mi, moram ja da budem ja, i ti da budeš ti. I da ti prihvataš moje ja, i da ja prihvatam tvoje ti. I kada ti postane neko drugi i kada ja postane neko drugi, mi mora da pronađe staro ja i staro ti i da ušuška u novo ja i novo ti, da se ne zaboravimo. Ako je moje ja za ovo jače nego tvoje ti, onda tvoje ti za ono mora biti jače nego moje ja. Moja ja ne sme da sputava tvoje ti i obrnuto. Samo tvoje ti voli moje ja i sa razmazanom šminkom. I samo moja ja voli tvoje ti i kad se ugase reflektori i kad prođe aplauz i kad ostane praznina. Ako ti nisi ti i a ja sam postala ja, onda mi mora da sačeka….jer bez čvrstog ja i ti nema ni ja ni ti, ni mi.

A: Halo, e izvini za ono juče…mislim nisam razmišljala. S. i ja smo srećni, zadovoljni smo ovako kako je…volim ga i to…mislim to smo mi. I ti ćeš naći nekog…

M: Ma ok je…našla sam

A: Već? Odlično…ko je to…

M: Ja.

A: Ne razumem…

M: Nije ni važno…nikada i nećeš.

Autorka: Milica Živković

Fotografija: weheartit.com