14 jun POGLED S PROZORA

Bilo mi je devetnaest godina. Sa porodicom sam se preselio u ulicu, kod gornje pijace, u Vranju. Pre toga smo živeli u jednom selu, odakle sam morao autobusom da putujem u Gimnaziju, što mi je u završnoj godini dosadilo podjednako kao i život na selu. Nije da nisam voleo svoje selo, gde sam odrastao, ali još od najranijeg detinjstva sam imao želju da živim daleko od sela. I dok su mnogi moji susedi iz sela govorili kako nikada ne bi menjali život na selu za život u gradu, ja sam još kao dete čeznuo za tim da živim u gradu, zamišljajući da prozor moje sobe ima pogled na ulicu prepunu užurbanih prolaznika, lepih kuća u susedstvu i visokih zgrada u daljini. S radošću sam dočekao kada su mi roditelji saopštili da ćemo se preseliti u Vranje, nakon što završim maturu.

Tokom celog mog školovanja u srednjoj školi, moj otac je radio u Nemačkoj, dolazeći u Srbiju dva puta godišnje, dok je moja majka štedela novac za kupovinu kuće u Vranju. Moji roditelji i ja smo bili zadovoljni novim domom, za razliku od moje mlađe sestre, koja je govorila da bi joj bilo najdraže da smo kupili kuću u nekom većem gradu od Vranja, na primer: u Novom Sadu ili u Beogradu. I kao što naši susedi na selu ne bi menjali život na selu za život u gradu, tako ni ja ne bih menjao život u Vranju za život u nekom većem gradu.

Upisao sam Učiteljski fakultet. Uspeo sam da upadnem na budžet, našavši se na devetnaestom mestu rang liste. Jedva sam čekao oktobar mesec, kako bih krenuo na predavanja.

Dve nedelje nakon preseljenja, sedeći sa porodicom u dnevnoj sobi, moja sestra je po ko zna koji put iskazivala  nezadovoljstvo što smo se preselili u Vranje.

– Mislim da ste novac bacili uzalud. – govorila je Ana nezadovoljnim tonom. – Ovu kuću ste platili previše skupo. Iako je prostrana, ipak i nije nešto naročita. Za taj novac, mogli smo lepo da kupimo neki stan u nekom većem gradu.

– Mislim da bi trebalo da prestaneš s tim nezadovoljstvom. – rekao sam sestri. – Seti se da je ovde svakako bolje, za razliku od onog sela gde smo proveli toliko godina. Budi srećna što, čim kreneš u srednju školu, nećeš morati da putuješ autobusom. Iz ove ulice su nam sve srednje škole blizu.

– Tvoj brat je u pravu, Ana. – pomalo ljutito se majka obratila Ani. – Ne bi trebalo da se buniš i ne bi trebalo da budeš nezadovoljna. Seti se da ćeš sada iz dvorišta gaziti na asfalt, a do skoro si se gmacala gazeći po blatu. Verujem da bi mnogi, u današnje vreme, dali sve kada bi imali tu šansu da kupe ovakvu kuću, u neposrednoj blizini centra.

–  Ako ti je toliko stalo da živiš u nekom većem gradu, Ana, jednog dana ćeš upisati studije u Beogradu ili u Novom Sadu. – rekao je otac.

– Ali da bi do toga došlo, Ana… – započela je majka.

– Moraćeš da se dobro potrudiš oko učenja, ako želiš da ti ostvarimo želju, da odeš na studije negde drugde, Ana.  – dodao je otac.

– Naravno da ću upisati studije u Beogradu ili možda u Novom Sadu. – prkosno je izgovorila Ana. – Ne bih ovde studirala ni u ludilu. U Beogradu je najbolji izbor fakulteta i visokih škola, kao i u Novom Sadu.

– Nema ništa loše u tome da se studira u Vranju. – rekao sam. – Nimalo se ne kajem što sam ovde upisao Učiteljski fakultet. Ali, Ana, ko zna, možda ćeš i ti poželeti da studiraš ovde, nakon što završiš školu, možda se predomisliš, možda se toliko navikneš na život u Vranju, pa poželiš da…

– To nikada, nikada se neću predomisliti! – uzviknula je Ana.

Nastupila je tišina. Majka je iz staklenog bokala svima dosipala limunadu. Popio sam gutljaj limunade. Poželeo sam da odem negde na letovanje, ali tog leta sam sa porodicom odlučio da se odreknemo letovanja, jer smo imali velikih troškova oko kupovine kuće, transporta nameštaja, kao i oko moje maturske proslave i upisa na fakultet.  

*

Suton je postepeno padao. Sedeo sam za kuhinjskim stolom i zamišljeno gledao u pravcu kuhinjskog prozora, razmišljajući kako bi bilo najbolje da se iz dvorišta poseče staro, sasušeno orahovo drvo koje već godinama, po rečima prethodnih vlasnika, nije davalo plodove, samo je uzalud zauzimalo mesto. Bilo je toliko toga u dvorištu što je trebalo srediti, ali nisam želeo da žurim s tim. Najbolje je teže poslove po dvorištu ostaviti nakon što budu prošle vrućine.

– Uskoro nam dolazi Žarko. – trgnule su me iz misli Anine reči. – Možda će sa njim doći tetka i teča, ali za njih nije sigurno. Bitno je da će Žarko sigurno doći.

Ana je sela na fotelju, blizu prozora.

Žarko, brat od tetke, stariji od mene dve godine, nekada nas je sa svojom porodicom posećivao skoro svakog leta, u vreme dok sam išao u osnovnu školu. Poslednji put su dolazili kada sam završio osmi razred. Živeli su u Boru. Nikada nisam voleo Žarkove posete, nikada se s njim nisam slagao, niti sam očekivao da ću se ikada sa njim slagati. Mojim roditeljima je oduvek smetalo što nikada nisam prema Žarku pokazivao gostoljubivost i druželjubivost. Jednostavno, nikada i nisam bio zainteresovan da se zbližavam sa ljudima s kojima ne delim slična interesovanja. Žarko je oduvek imao manu da potcenjuje druge i da s visine gleda ljude iz skromnijih porodica, a to njegovo ponašanje me je oduvek užasavalo.

– Zar se ne raduješ što će doći? – upitala me je Ana.

– I ne radujem se, nimalo. – iskreno sam odgovorio.

– Sa Žarkom se nikada nisi slagao, niti si voleo da nam dođe, niti si pokazivao da ti je drago kad ga vidiš.

– Jeste, nikada se nisam slagao s njim. Kad god bi došao kod nas, uvek sam jedva čekao da se vrati natrag. Žarko je jedna nepodnošljiva osoba, užasavaju me pojedini njegovi stavovi, užasava me što je suviše umišljen i što na skromne ljude gleda s visine. Žarko je preveliki snob, a ja takve ljude ne podnosim.

– Ali, ipak, nismo ga videli četiri godine. Možda je sada drugačiji od ranije. Zar se ti ne držiš mišljenja da se čovek može mnogo promeniti za tri-četiri godine?

– Naravno da se držim tog mišljenja, ali ne verujem da je i Žarko jedan od tih koji se, kroz nekoliko godina, mogu promeniti, u pozitivnom smislu.

– Videćemo kakav je, kada bude došao. Dolazi za dva dana.  

Za večerom su mi roditelji govorili kako bi bilo najbolje da se gostoljubivo i srdačno odnosim prema Žarku, kada bude došao. Slagao sam ih da hoću, samo da me ne bi smarali. Obično nisam voleo da glumim, već sam jasno pokazivao kad god mi do nečijeg društva nije bilo stalo.

Oko deset uveče sam se dogovorio da izađem na piće sa dvojicom drugova iz srednje škole. Bili su to Bojan i Nemanja. S njima sam bio vrlo blizak u srednjoj školi. Bojan je upisao Visoku školu primenjenih strukovnih studija, na odseku Mašinsko inženjerstvo, a Nemanja se upisao na odseku Prehrambena tehnologija.

U blizini muzeja sam se našao sa njima. Uputili smo se u kafić „City“. To nam je bio omiljeni kafić iz perioda kada smo išli u srednju školu. Usput nam je Nemanja pričao o tome koliko mu je boravak u kući postao nepodnošljiv, u poslednjih nekoliko dana. Kod njega je u gostima bila njegova tetka, sa dvoje dece, jedno je imalo devet, a drugo deset godina. Oba deteta su bila suviše nastašna, čak su porazbijali par čaša i tanjira u kući, kao i saksije na verandi, a što je bilo još gore, njegovi roditelji su sve to tolerisali, kao i Nemanjina tetka, koja se gotovo nije ni trudila da deci skrene pažnju na loše ponašanje.

– Nisi jedini koga nepoželjni gosti nerviraju, Nemanja. – rekao sam, kada smo ušli u kafić.

– Da li i ti imaš sada neke goste? – upitao me je Nemanja.

– Ne, trenutno. Imaću uskoro najnepodnošljivijeg gosta. Za dva dana mi dolazi brat Žarko. Još nije ni došao, a ja već razmišljam kako bi bilo najbolje da se ne zadrži baš dugo kod mene.

– Da nije to onaj koji je suviše umišljen i voli da potcenjuje druge? – upitao me je Bojan.

– Jeste, to je taj. – odgovorio sam. – Moji traže da budem srdačan i gostoljubiv prema njemu. A ja se pitam kako da budem gostoljubiv i srdačan prema osobi koju ne podnosim?

Seli smo za sto u drugom delu kafića. Stolovi na početku su bili zauzeti. Naručili smo pivo.

– Kako ti je u novoj kući? – upitao me Nemanja.

– Odlično, prezadovoljan sam. – uz osmeh sam odgovorio. – I moji roditelji su zadovoljni, jedino Ana nije. Ona ima želju da živi u nekom većem gradu, kao što je Beograd.

– Nikada neću shvatiti ljude koji su opterećeni time da žive u Beogradu. – rekao je Nemanja. – Naše Vranje, siguran sam, ne bih menjao ni za šta na svetu. U Beogradu se mnogo urbanije živi nego ovde. Užasno bih bio smoren, kada bih u Beogradu morao da menjam po dva prevoza, da bih stigao u školu ili na posao.

– A neki čak putuju i po sat i po do škole ili do posla, što je previše naporno i dosadno, po meni. – rekao je Bojan. – I ja, takođe, nikada neću shvatiti ljude kojima je najveća želja da napuste manji grad, kako bi živeli u Beogradu ili u nekom drugom većem gradu.  

*

Vrativši se kući, od Ane sam saznao da Žarko neće doći za dva dana, kao što je isplanirao, već će dolazak u Vranje odložiti za zadnju sedmicu avgusta.

– Bolje što je odložio svoj dolazak. – priznao sam iskreno i s olakšanjem. – Dovoljno mi je što sam se smorio od ovih letnjih vrućina, pa ne moram da trpim još i to da me smara prisustvo jednog dosadnog, odvratnog rođaka. Nadam se da će i avgusta odlučiti da ne dođe.

– Bez obzira što Žarka ne podnosiš, ja bih baš htela da dođe. – rekla je Ana. – Ja volim da imamo goste.

– Volim i ja da imamo goste, samo ne volim goste poput Žarka.

Ušao sam u svoju sobu. Prišao sam otvorenom prozoru. Napolju su se deca iz komšiluka igrala loptom. Preko puta se zaustavio taksi. Izašla je jedna devojka, s velikom torbom, i ušla u kuću, preko puta moje. U narednim danima, često sam viđao tu devojku. Izlazila bi ponekad do kapije i dugo vremena razgovarala sa jednom komšinicom ili bi sa tom istom komšinicom sedela na klupi, ispred svoje kuće. Neprestano sam je posmatrao kroz zavesu prozora, da me ne bi primetila kako gledam u pravcu njenog dvorišta. Još uvek joj nisam znao ni ime, niti bilo šta drugo o njoj, a već sam se zaljubljivao u nju.

Setivši se da Nemanja ima neke rođake u mojoj ulici, odlučio sam da mu kažem da se raspita o toj devojci, koja živi preko puta mene, i da sazna što više o njoj. Čim sam mu je opisao, prilikom jednog našeg telefonskog razgovora, obećao je da će u što najkraćem roku prikupiti informacije koje sam tražio. Kroz nekoliko sati, Nemanja mi se javio i rekao mi da se ta devojka zove Dijana, da je naša vršnjakinja, da je išla u srednju školu u Boru, da je slobodna i da će mi poslati link njenog profila na fejsbuku.

Posle razgovora, ulogovao sam se na fejsbuk i u inboksu pronašao link koji mi je poslao Nemanja. Poslao sam zahtev Dijani, jedva čekajući da joj pišem. Inače, nisam mogao da joj pišem sve dok mi ne bude prihvatila zahtev. Na fejsbuku je podesila opciju da joj mogu pisati samo oni koji su joj se nalazili u listi prijatelja.

U toku noći, na fejsbuk sam ušao par puta. Dijana još uvek nije bila prihvatila zahtev. Mislio sam, možda namerno nije htela ili možda još uvek nije bila ušla na fejsbuk. Bilo mi je očigledno da ću morati strpljivo da čekam.

Dani su prolazili. Prošlo je nešto više od nedelju dana otkako sam Dijani poslao zahtev.  Dijana mi i dalje nije bila prihvatila zahtev, niti sam je više viđao sa prozora, pretpostavljajući da je nekud otišla.

Kada sam se čuo sa Nemanjom i rekao mu da Dijanu ne viđam već nekoliko dana i da mi još uvek nije prihvatila zahtev na fejsbuku, on mi je rekao da je saznao da je Dijana otišla na Ohridsko jezero, u Makedoniji. Tog istog dana, od svojih roditelja sam saznao da se Žarko verio sa nekom devojkom, s kojom je otišao u Makedoniju, usled čega sam pretpostavio da će možda odustati od toga da nas poseti.

*  

Jednog jutra, pijući kafu za radnim stolom, upalio sam laptop i ulogovao se na fejsbuk, u očekivanju da mi je Dijana već prihvatila zahtev. Stiglo mi je obaveštenje da mi je zahtev prihvatila, istog trenutka osetivši radost koja se poput bujice nakupila u mojoj duši. Nisam želeo da gubim vreme. Odlučio sam da joj odmah pišem, ali da pre toga pogledam neke od njenih fotografija. Ušao sam joj na profil. I na moje veliko zaprepašćenje i razočarenje, na jednoj fotografiji sam ugledao Dijanu u zagrljaju sa Žarkom.

– Znači, Žarko se verio sa Dijanom. – razočarano sam izgovorio. – Kako baš sa njom? Pored toliko njih, zašto baš sa njom? Prokletstvo!

– Počeo si da pričaš sam sa sobom. – začuo sam Anin zadirkujući ton.

Okrenuo sam se ka njoj. Stajala je na vratima.

– Došla sam da ti kažem, naša majka se upravo čula sa Žarkovom majkom. Saznali smo da u našem komšiluku živi devojka s kojom se Žarko upoznao u Boru i nedavno verio. Ta devojka se zove Dijana. Trenutno se nalaze u Ohridu.

– Znam, Ana.

– Ti si to saznao pre nas? Što nam nisi rekao? Verovatno si se čuo sa Žarkom i on ti je…

– Ne, nisam se čuo s njim.

– Pa, kako si saznao da u našem komšiluku živi devojka s kojom se Žarko verio?

Nisam želeo da sestri pričam o tome da sam se zaljubio u Dijanu, dok sam je posmatrao s prozora sobe. Nije bilo svrhe da bila šta od toga kažem, s obzirom na to da sam bio svestan toga da je Dijana devojka na koju više ne treba da mislim, već je trebam izbaciti iz srca.

Autor: Danijel Genov

Fotografija: favim.com