24 feb Plamen i bes

Pustila sam vodu da isčupa današnji dan iz mene i da ugasi plamen koji mi se širio venama. Nisam znala šta se dešava.

Ne boli kao tuga.
Ne razara kao bes.
Uništava kao prezir.

Gorelo mi je celo telo. Previše alkohola i bromazepama, u mojoj glavi izaziva zbrku. Misli mi se oboje u tamu koja me guta. Čovek nije ništa drugo do nesreća koju nažalost preživi i koje se seća. Godinama nisam mogla da se setim njenog lika, sećala sam se samo par boja. Uzimala sam šestu čašu vodke i drugi bromazepam kako bi se tu tok mojih misli zaustavio, kako ne bi otvorio ono što ni sama ne želim. Neke tajne ne treba reći nikome. Ni najboljem prijatelju. Neke tajne treba sakriti i od sebe. Zakopati ih u podsvest i pustiti ih da istrule vremenom. Zakopati ih, sakriti ih, zaboraviti, zapaliti. Umreti bolje, nego ih saznati. Ali bilo je kasno. Tada sam se setila svega. Roze i belo bilo je jedino što sam videla ispred sebe i udisala miris cigareta koje nisu bile moje.

Imam kratku crnu kosu i gledam svoj odraz na prozoru. Modricu na vratu prekrila sam maramom. Ne znam zašto me je dovela u praznu sobu. Vaspitačica koju smo zvali Viktorija ne voli kada ne sakupim igračke na vreme. Prilazi i kaže mi da stanem između dva ormara. Blago odmahujem glavom i kažem da sam danas bila dobra i da ne moram da budem kažnjena. Viktorija se razbesnela i njene usne, obojene roze karminom napravile su tik, posle koga sam znala šta sledi. Uhvatila me je za ramena i odgurnula do zida. Sela je ispred mene i rekla mi:“Počni da se skidaš. Danas mi je bio loš dan.” Zapalila je cigaretu i nasmejala se. Bio je to vučiji osmeh. Stajala sam ukočeno glavom i počela da plačem. Ustala je, ošamarila:“Radi šta ti kažem i sve će biti u redu.” Skinula sam svoju crvenu trenerku. Sećam se dima cigareta koji me je mučio i od kog sam naglo počela da kašljem. Sećam se njenih mršavih, uvijenih prstiju koji prelaze preko mog tela. Jeze koja me hvata. Želju da ne postojim. Osećaj da ne vredim i da je ovo zasluženo. Njene šake preko mojih usana, koje mi guše vrisak. Tih par minuta je obeležilo moj život. 

Znala sam da posle ove noći ništa neće biti isto. Da ja neću da budem ista. Plamen u grudima je buktao. Ubijala me je vatra u meni. Nisam mogla da dišem. Gasila sam je alkoholom. Očekivala sam da će mi telo utrnuti, da će um prestati da se seća, da ću sutradan misliti kako je sve to bila iluzija. Očekivala sam da ću se onesvestiti. Previše opijata u jednoj šaci. Ali moja koža je bila moj dokaz da se ta noć desila. Udarila sam šakom u ogledalo. Nastavila sam da udaram, dok se delići stakla nisu pretvorile u svetleće iskre. Nisam osećala bol. Samo vatru. Vrućinu koja me davi. Plamen koji će me pretvoriti u pepeo.

Ne sećam se tačno svega. Sećam se da sam izašla na ulicu, obučena u crno. Sećam se da sam hodala i da sam svakim korakom sve teže nastavljala da se krećem. Molila sam svoje telo da se pomera. Da sam je tražila i dozivala. Da sam pitala ljude gde je i kako je sada. Da me je miris tih cigareta doveo do njene ulice. Čekala sam. Vatra u meni je toliko gorela da sam skinula sa sebe duksericu. Počela sam da se preznojavam i tresem. Gorenje u grudima kao da je bilo moj putokaz.
Senka od žene izašla je ispred zgrade. Noć je lizala ulice, jedina svetlost bila je ispod lampiona. Rana je pekla.

“Viktorija!” vrisnula sam, dok mi se lice izobličavalo u hiljadu demonskih oblika. Okrenula se i prepoznala sam njene smaragdno-zelene oči. “Sećaš li me se, Viktorija?” Volela sam što u njenim očima postoji nada da će da preživi. Da će neko da dođe i da je spasi. Pribila sam je u zid, izvukla sam pištolj: “Skini se,Viktorija, danas mi je bio loš dan.”

“Ko si ti?” upitala je drhteći.
“Đavo. Ili bolje da kažem, prošlost. Ne ubije li nas to uvek?”
Udarila sam je pesnicom, dok mi je telo gorelo. “Uradi to!”
Počela je da se svlači, pocepala sam joj odeću. Držala sam pištolj ispod njenog čela i ponavljala: “Seti me se, Viktorija i živećeš!”
Uhvatila sam, na trenutak u njenim očima, da se setila, da je znala ko sam.
“Oprosti”, promrljala je. Ali žrtve nikada ne žele da čuju molbu za oproštaj. Uvek žele smrt svojih tlačitelja.

Čuo se pucanj i blagi krik.

Autorka: Nataša Elenkov

Fotografija: favim.com