23 jan Petnaesti rekvijem

Pokušavam da doznam šta me je to, ovako silovito, odgurnulo od pisanja.

Zašto je u meni umrla želja da se nerviram na papiru i da sa papirom budem srećan?

Pre nekih nedelju dana sam fotografisao moju devojku, testirali smo novi fensi reflektor.

Menjajući raspored u stanu, tako da liči na neki skupoceni studio, nisam ni video kada je ona uzela aparat i počela da fotografiše mene.

– Nemoj, rekao sam.
– Što? Baš si mi lep ispred objektiva. Bila je uporna.
– Ne volim da budem sa ove strane aparata, ne umem da poziram.
– Ajde, šta će da ti fali malo.

I tu ja popustim, ispoziram za par fotki pa preuzmem aparat.

Sutradan sam počeo da obrađujem slike redom, i dođem do onih gde sam ja.

Zagledam se, pa zumiram. Pa malo odzumiram, pa zamaskiram. Pa pređem četkicama, pa olovkom, pa još malo zamutim… I shvatim da ne vredi. Bore na čelu i oko očiju stoje kao vojnici na straži.

Isečem deo ispod levog oka, sačuvam, pošaljem mami. Ubrzo mi stiže odgovor – koji ti ovo matorac?

-Greška mama, izvini, nije za tebe slika.

I ućutim. Nisam uspeo da zaustavim godine. I neću. Samo optimizmom držim sebe da ih ne ubrzam.
Svi mi na kraju samo želimo da umremo, valjda nam bude dosta života, trčanja i zamućivanja bora oko očiju.

A jesu ružne.
I nikako da shvatim šta me je to, ovako silovito, odgurnulo od pisanja.
Počeo sam da fotografišem, jelte, malo češće nego što sam kao klinac radio.
Pa kao imam neke modele, neko mi da neku kintu za to, ja ih učinim lepšim, mršavijim, mlađim nego što jesu. I svima lepo.

A onda uveče sednem i počnem da obrađujem slike, pa kad završim ja otvorim svesku, napišem jednu rečenicu i gledam u nju satima. Ne umem da izmislim sreću i tugu kao pre. Umem samo tu jednu rečenicu da pocepam i bacim u kantu.

Onda mora da je to! Fotografišem, previše, ne smem tako, zbog aparata ispašta olovka.

I onda padne prašina na aparat, mastilo u olovci se osuši, a u meni se nešto slomi i počnem da plačem. Pa, da se nadovežem na one bore oko očiju, više ne umem ni da zaplačem kao čovek. Samo kao pas se skupim, legnem devojci na kolena i jecam. I ne mogu noćima da zaspim. Evo već tri meseca nisam oka sklopio kao čovek.

I nije mi jasno, šta me je to, ovako silovito odgurnulo od pisanja.

Danas je tačno petnaest godina od kako si otišla. I ja više nisam čovek. Nisam ni maska, ni senka koju umetnici uspešno koriste da predstave svoju izopačenu narav.

Ja bih ubio. I udario, popio i propio, pljunuo u lice i potapšao po ramenu.

Umem da razumem da živim u svetu gde ubistvo devojke, zversko udaranje njenog tela nakon ubistva se ne kategoriše uvek isto. Znam da ako se piše u novinama, ubica može dobiti maksimalnu kaznu, a u onom drugom slučaju nakon osam godina šeta slobodan i smeje se porodici žrtve u lice. A isto boli.

I shvatam… Znam šta me je tako silovito odgurnulo od pisanja.

Ti.

Pre dvanaest godina sam ti napisao prvu pesmu, odmah zatim sam ti napisao i prvu priču. Pa sam se okuražio, nastavio da ti pišem, sve češće i sve duže.  I trajalo je to, sve u nekoj nadi da ćeš se pojaviti.
Zaista, čovek kada dođe u određene godine, više mu nije bitno šta je nekada bilo, sve dok se srećan probudi.

Eto ja, radujem se porodici, velikom novcu koji ću možda nekada zaraditi svojim trudom, radujem se što sam se okliznuo i pao niz stepenice, pa su svi jedan dan trčkali oko mene i udovoljavali mi, radujem se što sam naučio da nosim ajncer i dobio prvi pravi konobarski štopciger.

Strah me je, i još ne želim to, ali kada jednog dana umrem, neka se neko popne na tavan one bele kućice u Cerskoj ulici u Palanci. Neka nađe kutiju na kojoj piše – Gegine i Jacine kasete. Neka nađe kasetu na kojoj piše – abba dancing queen, zelenom hemijskom olovkom pisano, dečiji rukopis.

Tu nema te pesme. Nema nikakve pesme, ako dobro pamtim. Tu smo pokušali da snimimo telefonski poziv između Marine i Jasmine, samo što nismo shvatili da se Marinin glas čuje samo u slušalici, a ne do kasetofona.

Tu, ako se ne varam, Jasmina dogovara šta ćemo raditi kada dođu kod nas u Golobok, za doček Nove Godine. I negde pri kraju razgovora kaže- Dobro, jedva čekam da te vidim.

E, to da mi pustite kada umrem, jer živ snage nemam opet da joj čujem glas.

I ti si me Jasmina gurnula u taj svet iživljavanja na papiru.

Red bi bio i ti odatle da me izvučeš.

I strah me je, ali jedva čekam da opet čujem tvoje – jedva čekam da te vidim…

Autor: Željko Jevtić

Fotografija: favim.com