09 feb Petar Pan o Vendi

Da, ćaknuta je pomalo. Prvo sam je smatrao totalnom ludačom. A onda sam dozvolio sebi da je upoznam.

To i ne ide tako teško sa osobom koja ne glumi, koja je apsolutno iskrena, kao malo dete. Nekad me njene izjave otrezne. Mislim da je to jedina osoba na svetu koja tako razmišlja. Pitam se šta je ona bila u prošlom životu; iz koje je bajke ispala. Možda je bila Vendi iz „Petra Pana“.

Ona odbija da prihvati svakodnevicu i realnost i to me je prvo nerviralo, a onda sam shvatio da je baš zbog toga posebna. U njenoj glavi, postoji ljubav na prvi pogled, i ’volim te’ posle prvog sastanka, zašto da ne? Ona veruje da je ljubav iz onih patetičnih filmova moguća, da se ljudi večno vole i večno ostaju verni jedno drugom. Još uvek poštom šalje Novogodišnje čestitke baki i prijateljima. Sluša balade i kad je srećna, uopšte je ne rastužuju; njoj to prija, uživa. Kaže, da nije bola, tužnih ljubavi, ne bi se pesme pevale, pisali romani; zvezde bi bile samo obične tačke u svemiru.

Ustaće u cik zore da gleda izlazak sunca i popije ogromnu šolju crne kafe, iako nema nijednu obavezu i može da se bacaka do krevetu do podne. Taj trenutak ne voli da deli ni sa kim. Ne dozvoljava ni da joj neko drugi skuva jutarnju, jer niko ne zna kao ona. Samostalna je, a ipak ne zna da bude sama. Osim kada pije kafu. To je samo između nje i kafe, kaže. I jede čim otvori oči. Još se nije ni umila, čujem je kako uključuje ringlu, pristavlja kafu, a u činijici lomi keks ili musli, preliva mlekom, jogurtom, secka voće.

Nikada ne izlazi u diskoteke i na splavove, a i ne vidim je tamo. Mislim da bi se ispovraćala kada bi videla kakav je to „svet“ – da se drugačije ne izražavam sada. Kako i ne bi, kada su njoj najlepše one žene iz starih filmova, odevene u teške, čipkane haljine, sa prekrasnim nakitom oko vrata, u tesnim korsetima, koje se hlade lepezama i sa dva prstića naginju šoljice čaja. Koje otmeno govore složene rečenice, ne šminkaju se napadno a tako su lepe. Ma prave žene. E, to je bilo vreme.

Obožava da čita. Noćima je zatičem usnulu, sa naočarima na nosu i knjigom na grudima, i mislim da, da uzmem da je pomerim, skočila bi i nastavila.  Vid joj je oslabio jer je čitala uz svetlost mobilnog telefona, ispod pokrivača, kada bi morala da ugasi svetlo da njena sestra spava. Mislim da je to jedina osoba na celom svetu koja je jedva čekala kraj godine da stignu lektire za sledeći razred. I odmah bi ih pročitala, čim zakorači u kuću. Skinula mali, tanak list papira koji ih obavija i počela da se druži sa Nikoletinom Bursaćem, Hajducima, Anom Karenjinom.  Čudak, kažem vam.

Kada joj kažem da je neko od naših prijatelja raskinuo dugu vezu, ona odgovori „Ma pomiriće se oni“, ili „Ma nema šanse da ga je prevarila. To su samo priče ljubomornih. Veruj ti meni.“ Ma ne da mi da joj objasnim da su danas vrednosti poremećene i da niko nikoga ne poštuje. Da se ne zna ko koga više laže i vara, da nikom ne smeš potpuno verovati, čak ni sebi.

Mnogo je naivna. U stanju je da poslednji dinar iz novčanika da cigančetu na ulici, jadno ono, mrtvo gladno i žedno, koje će otići da kupi paklu cigareta ili čips. A onda će se praviti da to ne vidi. Gledaće na drugu stranu. U Knezu, kad šetamo, dozvoliće starcu da joj u ruku gurne sliku sveca ili pravoslavni kalendar, kako bi je potom gnjavio da mu plati. I plati mu. A ja poludim.

Nekad je tako naporna. Stalno hoće da šetamo, da idemo u bioskop, na sladoled; ne drži je mesto. Nisam još video da se neko tako iznervira kada lep dan provodi u sobi. Nema šanse, verujte mi. Otići će da šeta, makar sama. Iznajmiće bajs. Ma samo će sesti na klupu. Ali ona neće propustiti priliku da uživa na suncu, svežem vazduhu, vedrom nebu.

Spava 5-6 sati, i kad spava duže, misli da joj je propao dan. Nikada ne gleda TV, kaže da nema više pametnih emisija, a loših vesti joj je preko glave i svakako će ih čuti. A bolje da ne zna. Samo joj je gore kada čuje da se srušio neki avion ili da je neka porodica stradala u saobraćajnoj nezgodi. Potrese se. Još više je ubeđena da nema Boga koji vidi sve i pravde, jer da ih ima, ne bi stradali nedužni već pokvareni i ogavni.

Ona vežba svakog dana, iako je savršena. Onda neće da jede slatkiše sa mnom, a ni brzu hranu. I ako pojede, nabija mi to na nos, kako je ne podržavam i kvarim joj karakter, tako da je više ni ne teram. Onda joj dođe da greši, pa jede prvo šta joj dođe pod ruku i tad je navodno baš briga za zdravlje i lepotu. Dosadilo joj je vežbanje, neće više. Sutra je vidim kako se ponovo kida kao Spartanac.

Omiljene filmove gleda po 10 puta. I svaki put primeti neki novi detalj. Detalje koje ona primećuje, niko drugi ne bi. Rečenice koje zna napamet, scene uz koje se rasplače, sve gleda kao prvi put. Kao da uživa da pati.

Ona sve planira u svojoj glavi, kad god treba da se sastanemo, a onda ako ne bude tako, ona se razočara. I ja ne znam šta da joj radim. Ona je zamislila da idemo na Kalemegdan, krenuli smo spontano ka Hramu Svetog Save, ona poludi kada to shvati. Jer je zamislila da sedimo na onoj izolovanoj klupi na brdašcetu, baš gde se Sava i Dunav grle, i ne pada joj na pamet da je ta klupa možda zauzeta… Onda joj je ceo svet kriv.

Voli miris starih knjiga. U stanju je da stoji satima kraj tezge na Slaviji, svaku će da pipne, otvori, svaku bi kupila. U one fensi knjižare ne ulazi. Da joj kupim Aleksandru Poter ili Sofi Kinselu, mislim da bi se razočarala i gađala me posred čela. Mada, neka enciklopedija sveta bi mogla da dodje u obzir; ili neki turistički vodič. Ali ako može, staro izdanje, žute korice. „Te knjige imaju svoju priču, svoj život. Zamisli ko ih je sve čitao, držao u rukama… Možda je neki dečko poklonio devojci koju je voleo više od svega. I ona je čitala, baš kao sad ja. Zamisli ti to.“ Ma ludilo. Nema šta.

Ma totalno je ćaknuta, kažem vam.

Zato je i volim toliko. Život bi mi bez nje bio dosadan. Bio bih sa nekom običnom devojkom, koja se ni ne seća bajki da bi u njih verovala i sanjala o srećnom kraju.Sa nekom koja se ne boji lifta, koja može da prespava dan, koja ne zna da hoda u štiklama bez platformi, jer u onim pravim ženstvenim, bole prsti od napora. Muški izdrži taj bol koju ženstvenost podrazumeva.

Volim njenu neiskvarenost, nesebičnost, njeno sanjarenje. Tako je prirodna, a nestvarna.

Naučila me je da ruža od papira može da bude najvredniji poklon i najlepše da miriše. Nikad ne uvene.

Ume da se pojavi sa krem bananicom na mojim vratima, ili bez nje, i samo se uvuče kod mene u krevet. Ako je ne zagrlim oko struka dok spavam, ona neće zaspati. Hladno joj je. Tako da je grlim svaku noć, svako jutro; ipak, ona je morala da podnese žrtvu i navikne se na moje hrkanje. Za Ginisa sam u tome, kaže. A i po brzini za koju utonem u san. Ona stalno nešto razmišlja pre nego što zaspi i gnjavi me da pričam sa njom o tome. Tako da ja brzo zaspim, da to vešto izbegnem.

Ćaknuta ili ne, moja je. Moja Vendi, koja je mene naučila da letim i sanjam o Nedođiji. Krhka je, osećajna, moram da je čuvam dobro. Iskvariće je ovaj svet. Razočaraće je. „Odrasli ljudi su tako dosadni“. A ne bih podneo da se vrati u Nedođiju i ja onda odrastem. Daleko od nje.

Ako je tako, pa i nije mi teško da se skakućem kao dečkić u šašavom odelu. Samo dok me ona drži za ruku. I Nedođija je svuda gde smo mi.

Ćaknuto, znam. Verujte mi, znam…

Autorka: Aleksandra Rajić

Fotografije: pinterest.com