28 okt Pesma o nepričanju

• Kažeš, bićeš stena kad porasteš. Hoćeš da opet igraš „vruće-hladno“.
  Pa i u životu moraš stalno da tražiš. I da se opečeš kad nađeš.
  Kiš ti je okrenuo leđa. Ne razumeš onaj deo o progonjenima, a ipak ti se čini
  da te Kiš bolje čita nego ti njega.
  Opet ne znaš koji je dan. Sreda. Ni koja sreda.
  Jesu li danas opet studenti pravili blokadu?
  To nam je valjda etnički gen.
  Zajedno da zaustavimo. Sami da pokrećemo.
  Kakve to ima veze kad je kod nas svaki dan neki zastoj.
  Vidiš onog čoveka što u Knezu spava pored vage koja govori i misliš: „jebo te, umreće tako“.
  Ne izgovoriš „jebo te“.
  I misliš „jebo te, vage govore, a ljudi ćute“.
  I ne izgovoriš „jebo te“.
  I ti ćutiš. A hoćeš da menjaš svet.
  Ali i stena menja oblik kad se zatrese zemlja.
  Majke kupuju deci zabavu.
  Deca te vole ako ih nasmeješ.
  Majke to znaju.
  Koju ćeš igračku? Hoćeš sve? Može.
  Ali da ne praviš opet scene kad treba da ideš kod tate. I njegove devojke.
  Mama ima i drugo dete.
  Kako ne razumeš da ti je neko brat samo do pola? Eto, i ti si nekom samo do pola.
  Danas je prolazio onaj kamion što reklamira cirkus.
  A Čaplin je davno napravio film o svetlima velegrada. Misliš: „jebo te, Čarli, k´o da si znao“.
  Ne izgovoriš „jebo te“.
  Misliš, „evo profesori, znamo sve o svetu, a on nas uništava“.
  Pa, kako, bre, učili smo da ne može tako. Pa kad si lud da učiš.
  Ne treba valjda da znaš šta je Miljković rekao o rečima dok brišeš dasku wc šolje.
  Šta ima veze i ako im je udelio najlepši kompliment.
  Nemoj da razgovaraš sa bogovima, gledaj Rokija.
  I nemoj da budeš. Nego idi.
  Šta bi ti majka rekla? Ko te tako vaspitavao?
  Mi smo krali komšiji trešnje kad smo bili deca. Ne zbog gladi. Moglo nam se.
  Možda smo zato ukleta generacija.
  Jebi ga, možda je komšija bog, a mi ga potkradali.
  Ne izgovoriš jebi ga.
  Ni bog.
  Ne znaš ni da li tu treba veliko slovo.
  Eno, idu cigani. Trči, reci im da tu stoji policija.
  Pa ne možeš da radiš, a da ne platiš. Ali možeš da radiš, a da ti ne plate.
  Rupa u zakonu. Pa, i zub boli kad je šupalj.
  Šta se žališ?
  Svaki dan izmišljaju nove lekove protiv depresije, a ti misliš da svet nazaduje.
  Izgovori to „jebo te“. Kako misliš da se uklopiš? Hej! Konekšn. Publika. Harizma.
  Pa i mi smo učili neke strane reči. Sad svi govore turski.
  Vavilonski globalizam.
  Koji je danas dan? Možda sreda? Opet sreda. Drž´mo se mi zlatne sredine.
  Ako može sreda da bude svaki dan.
  A moj brat kad smo bli deca, mislio da čovek raste ceo život, pa poraste do neba.
  E moj, Duško, na koga si mislio kad si pisao o strašnom lavu?
  Na kraju obrišeš otkucan tekst jer misliš: „jebo te, zar da ja menjam svet“?
  Ne izgovoriš „svet“.

   

  

   

  Autorka: Marija Čalić

  Fotografije: tumblr.com