27 jan Pesma kojoj ne mogu da dam naslov

Popeo se na stolicu i urlao pesmu.

Bolela su ga stopala i sve se oko njega okretalo.

Možda je tužan?

Ne usuđujem se da pitam. Možda kad prođe ova pesma.

Iskliznula mu je čaša iz ruke, ali se nije razbila.

Negde drugde se začuo tresak. Ali kao da je vrlo daleko.

Ostali nisu ni trepnuli.

Možda je puklo negde duboko u meni?

Neki mladići su se uhvatili u kolo. Na trenutak je izgledalo kao harmonično zbližavanje.

Koncentrovana humanost na jednom mestu i u jednom trenu.

Zamalo da poverujem.

Pevač je opsovao. Oni su se nasmejali. Pa je opsovao još jednom. Upalilo je.

Kontakt posredovan ružnom rečju. Koju je dočekalo odobravanje sa osmehom.

Možda treba da pokušam tako? Lakše bi mi bilo sa ljudima.

Onda je započela nova pesma i u njegovoj glavi sve se vrtelo još intenzivnije.

Glas je počeo da naplaćuje svoje. Za sve godine urlanja onog nepotrebnog i pogrešnog.

I za ceo jedan život u kom se prećutalo ono što je stvarno važno.

Ruke su izvodile neki nepoznati ples u nekom sopstvenom, potpuno stranom ritmu. Kao da nisu deo tog ukočenog tela. A onda su pustile da čaša sama isklizne. Da se razbije. Da pukne.

Ali se nije razbila.

Možda je tužan?

Kada je napokon sišao sa stola, zagrlio je nekog sasvim nepoznatog. Nije ni znao koga grli.

Meni je na um dolazila pesma i bilo mi je žao što se ta pesma nikad neće pevati. Ona nije za pevanje.

Iako u njoj nema psovki.

Možda, ipak, ako pokušam tako?

Setila sam se jedne večeri. Koja je prošla. Kao što će i ova proći.

Kao što će sve, uostalom, proći. Mada ne mogu sada na to da mislim.

Tada je bilo veće društvo.

Zamalo da pitam gde su svi otišli.

Ali to pitanje ne bi bilo na mestu.

Znam gde su otišli. Ali zaboravljam to ponekad. Slučajno ili namerno, to je nevažno.

Samo, sve češće.

Kad je pokušao da zakorači ka meni, nekako se sledio.

Nije mogao da mi priđe, pa sam prišla ja i rekla:

„Hajde, što ne pevaš? Vidi kako je lepo!“

A on mi je rekao:

„Moraš da pustiš to od sebe. Inače te pojede.“

A onda je ispružio ruku (meni se tad učinilo da ta ruka neće nikad prestati da se pruža; to je tako trajalo i trajalo; ili sam samo ja mislila da traje, kao što sam samo ja čula onaj tresak).

Znala sam šta sledi.

Uzeo je novu čašu. Ovaj put se pošteno potrudio.

Prestalo je da se okreće. Povukao je dim.

Ja sam mislila u sebi:

„Zašto je tužan?

Zašto je tužan?!

Šta da uradim?

Šta, dovraga, da uradim?!“

Pomislio je na želju. Staru. Koju dugo nije primao u svoj dom.

Što je prošlo, ne vraća se. On se pomirio.

Ali sad su mehanizmi odbrane usporili. Bio je pobeđen.

Čaša je iskliznula.

Razbila se.

Niko nije ni trepnuo.

Autorka: Marija Čalić

Fotografije: blogspot.com