27 feb P r i m o p r e d a j a

Već je jutro… zašto da se budim, kad se košmar još nije završio?

Otvorila je oči. Soba joj je bila puna sinoćnjih utvara. Nisam dovoljna… ko sam mu ja? Niko. Samo jedan lak poslić… koji čak ne mora ni da obavi sam, dovoljno je samo da bude tu kad mi bude najgore… i niko neće ni posumnjati na njega.

Okrenula se u postelji. Mogla je da vidi svoj odraz u ogledalu koje je stajalo dijagonalno od njenog kreveta. Zgroženo je posmatrala svoj odraz. Prokleta neka sam! Prokleto neka je ovo slabašno telo, i ova polutrula ruka koja čak ni šamar ne može da mu udari… bolje da sam umrla nego što sam ovo dočekala.

Čemu li sam se nadala od nje? Ona je barem deformisana, ne može da se bori protiv godina koje je zanat utisnuo u nju… ali on je znao… on je znao da ću znati… on je to namerno uradio… njen je greh mizeran, a njegov… on je moj ubica, kakvu li sam milost očekivala od plaćenika?

– Mogu li da uđem? – upita Dmitrij, otšrkinuvši obazrivo vrata.

– Možeš. – odgovori Petra hladno

Ušao je kao imperator, siguran u sebe, ali ipak mu hod postajaše obazriviji kako se približavao njenom krevetu. Nije ga gledala. Slušala je zvuk koji je pratio kretanje njegovih cipela. Gledala je u ivice sivih nogavica njegovih pantalona i čudila se paperjastom odsjaju materijala koji je bio tako suprotan težini koja je ostajala na podu iza njegovih koraka.

– Želim nešto da ti kažem… – progovori on tiho, kao optuženik.

– Reci.

– U stvari… prvo da te pitam… Jesi li doručkovala? – Petra ga pogleda s gađenjem; on, razumevši njen odgovor, klimnu glavom i nastavi… – Večeras moram da odem na jedno okupljanje i možda ću da se zadržim malo duže, hoćeš li moći sama…?

– Moći ću. Kao što sam i do sad. – prekide ga ona – Je li to sve?

– Ne. – reče i napravi pauzu, nenamerno, gutajući knedlu – Ovaj… vidim, tebi nije dobro… a treba da povedem sa sobom jednu žensku osobu…

– Baš moraš? – upita ona cinično.

– Baš moram.

– Pa povedi je. – reče ona, zagrcnuvši se kroz smeh – Pitaj Konstansu. Mislim da će se rado odazvati tvojim željama. Daću da joj se kupi nova haljina ako je u pitanju neka veća svečanost.

– Znači, nemaš ništa protiv?

– Naravno da ne.

– U redu onda…idem ja sad…treba li ti nešto?

– Makaze.

– Molim?

– Potrebne su mi makaze.

– Zašto?

– Zar ću tebi da govorim zašto su mi potrebne?! Dodaj mi ih, tu su, u drugoj fioci…

Dmitrij bojažljivo priđe komodi i, našavši makaze, nastavi da ih traži jer slaga da nisu tu.

– Ne laži me. Ustaću i sama ih uzeti onda. – reče Petra i odgurnu nemoćno pokrivač sa sebe, no Dmitrij ipak uze makaze i dade joj ih, oklevajući dok joj ih je pružao.

– Šta će ti? – upitao je, a strah u njegovim očima bio je gotovo jednak naslađivanju tim strahom koje je čitao na njenom licu.

Njena bela, drhtava ruka dlanom obujmi makaze i onda Petra pokuša da se pridigne u krevetu. On je gledao prestravljeno, čekajući kada će da digne ruku na sebe.

– Zar nećeš da mi pomogneš? – upita ga ona

– U čemu da ti pomognem? – upitao je, pokušavajući da prikrije svoje misli.

– Pa da se pridignem, vidiš da sam zapela… zgužvao mi se čaršaf, i spavaćica…

Uzalud je pokušavala da se sama podigne, ruke je nisu držale. Njeni krti laktovi su klecali. On priđe, prihvati je ispod mišica i podiže je za tren u sedeći položaj. Bila je laganija nego što je mislio. Mala drvena lutka. Kosti su joj škripale i njeno je telo je pri najmanjem pokretu ispuštalo pucketave zvukove nalik nepodmazanoj mašini. Dok ju je vukao nagore, ka jastuku, osećao je da je nešto vuče naniže i pruža otpor, ali neznatan. Kada ju je namestio u odgovarajući položaj, ona je uzdahnula, blago se sagla i jednim, izvežbnim pokretom rasekla spavaćicu od kuka naniže, odrezala i bacila na pod taj deo tkanine, a sve zbog jednog majušnog ruba koji je bio zapeo o glavić eksera na ivici kreveta. Njen tanani zglob i njena neuhranjena, mlečno providna bedra delovali su tužno.

– Vidiš li baksuza… zbog njega nisam mogla da se podignem… ko da sam vezana za krevet… Danas ću da tražim da mi ga zamene. Ne mogu više, nemam snage da trzam nogom svaki put kad se zakači… ovo je četvrta spavaćica koju sam morala da isečem… ne znam ni što mi je Martin pomerio makaze sa noćnog stočića… valjda se plašite da ih ne upotrebim na sebi, šta li…?

– Treba li ti još nešto?

– Ne.

– Odoh ja onda. – reče i, kao bežeći, žurnim korakom izađe iz sobe.

Helena je oko devet časova uveče svratila u njenu sobu.

– Zašto si čekala do sad? – upita je Petra, zagledajući malu crnu haljinu koja je savršeno ocrtavala konture njenog tela – Nisi morala da se ustručavaš čitav dan.

Heleni su oči bile pune suza. Petra je bila hladna. Helena je mislila da je Petra provocira.

– Oprosti mi… – iskreno prošaputa Helena oborivši pogled, a Petra se nasmeši.

– Ne budi blesava. Ne traži oproštaj od mene. – reče – On je taj koji me je više povredio nego ti. Ti si samo radila svoj posao. Možda nisi imala osećaj da je to tvoj posao, ali jeste bio. Ljubavnice su muškarcima potrebnije od vazduha. Da li će platiti profesionalnu prostitutku ili slatkorečivo obrlatiti naivnu devicu, potpuno im je svejedno, dok god i jedna i druga imaju svilenastu kožu i vrelu krv.

– Petra… moram nešto da ti priznam…

– Šta? – upita podsmešljivo – Šta ti ima da mi priznaš što ja već ne znam?

– Ja i on se poznajemo od ranije. On je bio jedna od mojih prvih mušterija.

– Pa? Po čemu to menja stvar…

– Ne znam da li treba to da ti kažem…ali imam želju…Kako sam pogana!

– Reci već jednom, ako će ti biti lakše.

– Bila sam njegova…pre nekoliko godina…

– To si već rekla.

– Ali…mi smo se znali od ranije. On i ja…kada sam ga videla prvi put u sobi, želela sam da umrem od sramote…išli smo zajedno u istu školu, on je otišao na usavršavanje u inostranstvo, a ja sam… – reče i briznu u plač. – Mi se poznajemo još od detinjstva, Petra. Išli smo u isti razred…Kada je upisao Akademiju, izgubili smo kontakt, sve dok nismo…o, Bože!

Petrino lice je ćutalo bez ijedne ekspresije. Helena je plakala nekoliko minuta, a kada se sabrala i podigla pogled, Petrine nepomične oči gledale su u nju kao da su van Petrinog lica, koje nije imalo emocija, na kome je okamenjeno stajala jedna te ista maska slušaoca, dok su u treptajima njene zenice zračile nečim nedefinisinanim, nečim što se osciliralo između gneva i očaja, vriska i udarca.

– Kao što rekoh…šta mi ti možeš reći što ja već ne znam? – progovori ona konačno, a Konstansi se učinilo da će se srušiti – I kao što sam već rekla, on me je povredio više nego ti. Jeste da me boli što me je prijateljica izdala, ali izdaja koja nije planirana nije izdaja, nego nehat, slabost…možda čak i ljubav. I sama mi to priznaješ. Nemoj da plačeš. Ja te ne mrzim. Ja sam kao ti i kao takvu ne mogu da te mrzim. Ja sam samo ljubomorna što nam uloge nisu zamenjene. Ti se ponašaš onako kako bih se i sama ponela na tvom mestu. Ko voli, taj je sebičan. Čak sam i ja sebična dok ga volim i ne želim da razumem što on ima potrebe na koje ja ne mogu da odgovorim.  Bitno je da pred sobom budeš čista, a ja nemam pravo da ti sudim. Odaberi sama, a ja ću prihvatiti šta god da odlučiš. Ja ga volim, ali spremna sam da vas pustim da budete zajedno, jer ste već i bili zajedno davno, zajedno ste bili sinoć, zajedno ćete, verovatno, biti i kad umrem. Ja poimam svu vrednost vremena. Ko sam onda ja da vam kradem trenutke? Ja, čak, i ne postojim.

Mirjana Stojanović

Izvor fotografija: pinterest.com

(19. poglavlje romana “Martirij”)