01 mar Opraštanje sa knjigama: Gordana Ćirjanić „Poljubac“

,,Nemojte se još oblačiti, molim Vas…“  Nemojte ni da gledate u sat. Verujem da ste profesionalni, ali moje vam reči neće teže pasti od mojih staračkih ruku koje klize po vašem divnom telu, od ove moje olupine koja nepomično leži pored vas, nemoćna da išta učini. Mene je život naterao da budem sanjalica, pa imam utisak da biste, kada bih vas sada dotakao, nestali, raspršili se u iskričavom krugu, kao žiška u vatrometu. Svi moji protekli dani bili su obavijeni željom, ispunjeni  prazninom zbog nemogućnosti njenog ostvarenja, zbog nemoći da zamisao ispratim pokretom. Platio sam vam za tišinu, slušanje i za to da mogu vaše telo da posmatram bez osećaja krivice, bez nipodaštavanja u vašem pogledu. Možete li mi učiniti to da osetim da smo u ovome zajedno, da smo ravnopravni?  Platio sam da za realizaciju svog nekadašnjeg sna.  Šezdeset mi je godina i ja sam kao stari časovnik koji je sve svoje sate odbrojavao u mraku. Sve što želim je da nekom pokažem svoje vreme, sada, prvi  i poslednji put. Ah, ko o čemu, ja o časovnicima! Kada sam slučajem (neko bi rekao sudbinom) ostao zarobljen u nepomičnosti, zatvorio sam se među časovnike. Bio je to moj naivni pokušaj da ovladam vremenom. Nisam uspeo; oni su meni oduzeli hiljade sati života, ali su mi i dali osećaj da mogu oživeti mrtvu stvar.  Sada znam da je za savladavanje vremena  potrebno dvoje.  Znam i to da mi, kojima se velika nesreća dogodila u detinjstvu, jednim delom svoga bića ostanemo zauvek u vremenu velikog preokreta.  Ja nosim svoj telesni žig. Pogledajte me: kosa mi je već seda, gornji deo tela snažan, kao kod bika, ali nožice su još uvek nožice onog desetogodišnjaka, zaspalog na poljani. Iz takve građe pažljivi i umni promatrač otkriće nešto o mojoj prirodi: spreman sam da se borim, da se suočim za izazovima, ne žaleći se pri tom što sam prinuđen da se svojim metama primičem trnovitijim putevima od uobičajenih. Međutim, ta žilavost je od slabe pomoći u bici s vremenom za koju je, ponovo ističem, potrebno dvoje. Osećaji su stvarni pokretač svega, ali vi to uostalom sigurno znate. Mi, muškarci, skloni smo da pobrkamo užitak sa ljubavlju i većina muškaraca nikad ne sazna razliku. Zašto ne želim da mi odgovarate? Pa, vidite, kažu da nam u tišinama Bog progovara, neizrečeno ostavlja mogućnost da događaje tumačimo onako kako želimo, a samim tim, ako smo dovoljno vešti, dođemo do olakšanja. Ljuti ste? Odlazite? Ne zameram vam!  Bili ste dovoljno dugo tu da se rodi jedna fantazija. Nastaviću da govorim ulubljenju koje ste ostavili u krevetu. Zahvalan sam što ste mi omogućili da osetim kako je to imati pored sebe ženu koja je potpuno naga. U mojim iluzijama poverovaću da ste bili ovde svojom voljom. Da novac nije bio posrednik. Kada pogledam unazad, čini mi se da sve što je bilo nije ništa drugo nego nizanje fantazija dok ne poprime vrednost istine. Problem je u tome što ih samo ja tako procenjujem. One oko sebe nisam mogao zavarati magijom vlastitih maštarija. Jasno su ih razlikovali od istine. Sakrio bih svoje nedostatke i pravio se da ne postoje. Uživao sam u karnevalima  i potajno se nadao da će nekim čudom nestati granica između laži i istine. Vozeći svoj automobil sporo, posmatrao sam zadivljene poglede žena.  U ramu prozora, odabranom isečku odgovarajućih mera, bio sam normalan; lako sam se kretao i izgledalo bi da je moja nepomičnost pobeđena.

U  iluziji kretanja, uspeo sam, u jednom skupu trenutaka, da se približim i njoj. Ne, nije bila najvažnija, ali bila je prva, a to je čini nezaboravnom. Posmatrao  sam je iz svoje puževe kućice dok je uzbuđeno govorila o novootkrivenoj riznici mirisa i školjkama koje šapuću o dubinama.  Na osnovu znanja iz pročitanih knjiga uspeo sam da je zavedem pričom o savladavanju velike tajne. Verovala mi je, ništa nije postojalo sem naših lica i plesa reči. I ja sam nakratko poverovao u svoju laž. Ali, moja vera nije imala snagu da razbije puževu kućicu i da laž učini istinom. Jedino sam rečima mogao plesati sa njom. Ostao sam u svojoj nepokretnosti, koja bi me iznova i iznova mučila.  Ko zna, da nisam na nju osudjen, možda bih bio lutalica, ovako sam mogao lutati samo po vlastitoj unutrašnjosti, a ta mi kretanja iznova otkrivaju oštrinu i nedvosmislenost moje samoće. Lutao sam i po knjigama u kojima sam uzalud tražio odgovore.  Za vas koji imate svest da možete otići odavde  ovaj zaliv je prelepo mesto, a za mene krletka, nova opna koja obavija moju puževu kućicu. Brda mi seku pogled…Odlazio bih na obalu i nanovo gledao u neosvojivo. Tada bi mi se činilo da vodim večitu borbu sa nepreglednim- u svakoj rundi pobednik bi se smenjivao. Tešio sam se mišlju da je borba kretanje. Ovo je prvi put da sam sam napustio zaliv. U mojoj porodici, prosečnoj porodici sa ograničenim vidicima i građanskim težnjama, osuđuje se svaki vid prekoračenja. Moj beg je dovoljan da osetim slobodu.  Razume se, bilo je i ranijih pokušaja: sa 26 sam ponovo  zaplesao rečima. Nalazili smo se u parku, pričali smo o koještarijama, izbegavajući tako definiciju našeg odnosa, ni sami ne znajući šta jedno od drugog očekujemo. Zapravo, u tim je koještarijama ležala sva naša intima, koja je oslikavala dubinu naše usamljenosti. Uprkos trudu, nisam uspevao da u njoj probudim ženu, umesto toga, tešio sam i hrabrio potištenu devojčicu. Bio sam čedan, a to nema  veze sa telsnim iskustvom, već sa neiskustvom mašte. Neke su žene kasnije nastojale da to promene, ali im nije polazilo za rukom. Pozivale bi me da ih dodirnem, pravile one gestove kojima su verovale da me mogu izazvati, što im je davalo osećaj nadmoći zbog svesti o mojoj bespomoćnosti.  Bila je to samo njihova iluzija. Ako mi je telo bilo zamrznuto i predano drugima, moj um je mogao lutati. I moja je čednost bila razbijena na način na koji sam ja hteo, vođena slobodnom mišlju. Ali, ta mi ista slobodna misao nije bila od koristi kod dve žene koje sam voleo. Kod prve sam je sam svesno ograničavao moralnim stegama, a kod druge mi je postala nedovoljna.

Prva je bila Bulka, žena moga brata. Posmatrao sam je onako kako baštovan posmatra cvet. Kada se moj brat razbaškario u braku, mladalački razočarana, poklonila mi je svoje noći. Nakon telesne igre, dolazila bi meni, na duhovnu. Satima bismo pričali na terasi. Ona bi gledala nebo osuto zvezdama, a ja bih posmatrao njeno blistavo lice i zrelo telo. Osvestio bih se kada bi iznenadno spustila glavu i dotakla me pogledom.  Ja sam bio onaj koji teši i Bulka je, zahvaljujući tome, dobila sve ono što žena očekuje od muškarca: imala je ljubavnika u mom bratu i prijatelja u meni. Ne, nikada se nismo dodirnuli onako kako vi zamišljate. Moj prvi poljubac usledio je nešto kasnije. Imao sam, verovali ili ne, pedeset godina. Bio je to prvi i jedini. Ali, bio je stvaran. Otvorio je preda mnom vratnice kroz koje nije svakom dato da ukorači. A kad sam ušao, izgubio sam se u ružičnjaku, i ne žalim zbog toga. Počelo je ponovo sa igrom reči. Katarina je bila jedna od onih žena koje sa lakoćom nose svoju posebnost, jer je nisu svesne. Počelo je kao igra reči, ali sa njom je igra prestala da to bude. Više ja nisam vladao rečima, one su bile te koje gospodare. Glasom koji više nije bio moj, pozvao sam je da me poljubi. Usne su nam se razlivale i stvorile vrtlog u kojem je nestalo vreme, dotakli smo večnost. Tuđi glas je sve zaustavio. Ponovo smo postali razboriti ljudi među senkama koje su titrale od onog, još nesigurnog plamena. Sledeće jutro vratilo je nevine poljupce u kojima sam uzaludno tražio bilo koji znak da nisu nevini. Strpljivo sam iščekivao narednu  priliku. I konačno je došla onda kada me je Katarina pozvala u pomoć, uplašena svojim praznim hodom . Nesvesno, time je odlomila prvi komadić moje slobode, koja, dok se ispovedam u ovoj zamračenoj sobi,  dostiže svoj vrhunac.  Ključ svega je da osećaji vremenom blede ako ne uložimo trud u njihovo očuvanje. Godinama sam uspevao da sačuvam uspomenu na vrtlog, izazivajući u ustima osećaj vlažne vreline.  A, onda sam, na prepad, shvatio da je vrtlog besmislen kad u njemu nije nestala ni moja ni njena samoća. Ona se uzalud pokorila sitničavom svetu svakodnevnice. Uzaludna je i moja sloboda. Ostalo je samo tamno odsustvo koje pritiska kao neizlečiva boljka. I tu je kraj moje priče. Kazaljke su se umorno zaustavile u svom zagrljaju. Možete otići. A ja ću nestati u plavom beskraju sa slanim ukusom na usnama…

****

Katarina

Luka, sada, kada mi je Bulka javila da si negde nestao, po prvi put ti se obraćam u mislima, kako jedino mogu. Činjenica da si uradio tako nešto, premestila te je među one u čije postojanje nismo sasvim sigurni, ili u, ne dao Bog da je ovo slutnja, u one koji nisu više među nama, pa se, ispovedajući njima, zapravo sebi ispovedamo. Verovao si da sam ja stalno u vrtlogu, a u stvari, vrtlog je moja priroda. I tvoja misao je vrtlog. To je ono što nas je zbližilo. Tvoj trougao je himera, kao ona koju sam crtala. Luka, misliš da si samo ti usamljen, jer ne možeš ni da naslutiš zapreminu tuđe samoće. Patio si zbog svoje nepomičnosti, ali se u nju i ušuškavao, sakrivajući se od svakog svog straha. Ne shvataš da te je baš  nepokretnost učinila izuzetnim na način na koji neke ljude učini samoća i tišina. Naivno si verovao da ćeš sa mnom izazvati Bulkinu ljubomoru. Sitnicama koje si sa mnom delio razgrađivao si vaš već narušen mikrokosmos. Tvoje naivne pokušaje posmatrala je onako kako se posmatraju nestašluci deteta, brinući se jednako za tebe na način na koji ti je bilo potrebno. Nisi nikada razumeo Bulku, a ni ona tebe. Ni ja te ne razumem, a ni ti mene.  Ne poznaješ moje tajne. Ne znaš da su i moja krila polomljena.  Ne znaš da postoji neko odsutan ko je postao mera moje samoće i da mi se zbog toga svaka ispovest se pretvara u reči njemu upućene. Nedostaje nam razumevanje, a zapravo svi sanjamo o ljubavi koja je veća od razumevanja. Svi smo mi bića koja nemaju kud iz svog sedišta, svi smo mi usamljenici, Luka, zarobljeni svojim tišinama.

****

Bulka

Vaš je vrtlog bio igra, a da bi bio smislen on to ne sme biti. Zbog toga ste u njemu nestali. Oboje!

****

,,Čak i ljudi koji se među sobom najbolje poznaju dođu do granice kad jedno drugom ništa ne mogu reći, ništa od onog što ih najdublje razara. I shvate tada da ljubav ima malo ili nimalo veze sa razumevanjem, da je ljubav sila koja nas pokreće, a da je potreba za razumevanjem neutaživa, večiti prosjak koji će pabirčiti mrvice tu i tamo, katkad, na najmanje očekivanom mestu, ali ga nikad neće primiti kao gromadu, kao zaveštano bogatstvo.”

Autorka: Dijana Redžić

Izvor fotografija: pinterest.com