25 mar Ono što imam

Bojim se da nemam mnogo. Bojim se pri pomisli da ništa više neću ni imati, ali se onda sabrem, prikupim one raspale delove slike i počnem ispočetka.

Dvoumim se i troumim. Da li da odem ili ostanem. Zbog koga, čega, čemu i kada. Sva me ta pitanja saleću. Pogledam oko sebe i shvatim da postajem jedini u svom okruženju koji se još služi svojim jezikom. Mnogi su se prebacili na neke egzotične, uređenije, isplativije. Pomišljam da ne vredim puno, jer ne znam jezike. Tešim se što znam da moj vredi, a time što ga ja poznajem i upoznajem sve više, svakoga dana i ja iz bezvrednosti polako narastam do podnošnjivog nivoa neupotrebljene vrednosti.

„Cause I got too much life

running through my veins

going to waste…“

Uvek sam mislio da onaj istetovirani engleski folirant kaže love, a ne life, ali svejedno me je na prvo slušanje upropastila ova stvar. Malo je bilo smešno kada me je u tri broja većim, vrećastim pantalonama na pola dupeta, sa prehipsterskom majicom i u pocepanim patikama sa dijagnozom akutno oteklog jezika ova pesma zatekla nespremnog, sa dovoljnim znanjem engleskog i nešto malo ženske intuicije u mitohondrijalnoj DNK (nešto malo preostale u čišćenju svega iskonsko femininog od strane Y hromozoma). Zagrcnuo sam se, uplašio, progutao knedlu i pomislio da bar za onakvom ribom na spotu mogu da celoga života patim.

Imam osećaj da postoje duhovi. I toliko sam ubeđen da mi je njih prikačeno za dušu da je to počelo da se odražava na mojoj stočnoj vagi. Nemoguće je da ih se nakupi dovoljno  za dvadeset kilograma više, ali sigurno ih ima koji. I to baš onaj koji ne mogu da skinem, verovatno sem egzorcizmom. Jednom mi je palo na pamet da su za mene Isterivači duhova oni voditelji reklamnih spotova sa perfektnim, blještavo, epileptčno belim zubima koji preporučuju paletu novootkrivene skalamerije za skidanje kilograma (čitaj duhova), bez ikakvog napora (whtat so ever). Ja materijalizujem svoje duhove. Svaki od likova nenapisanog romana koji odlažem je jedan eliminisan iz aure, ali opet izmaštam na svakog izgubljenog još nekoliko novih, nevinih, bezimenih. Imam pomalo osećaj da sam mazohista.

Imam odavno zabeležen rekord od devet tačnih odgovora u pertposlednjoj igri Slagalice. Mržnju prema babama sa četiri dlake umotane u trajnu, koje stoje pored kanti i pljujući u njih prazne svoje torbe od izlomljene kože. Gađenje prema voštano plastičnim pokretnim utičnicama za dovijagriran ud godine proizvodnje još za vreme blagopočivše bivše nam jedne od zemalja iz prošloga veka. Saosećanje se čoporima neartikulisanih, bubuljičavih, blagomaljastih dečaka, koji pod pritiskom hormona, polako u svojoj evoluciji ka muškarcima neminovno proaze stadijum pavijana. Njihove smešne zubne ploče ravno zabijene u desni, da štrče pri smejanju, tanka crta brčića i večito paranočni pogled deteta sa deficitom pažnje koje uspeva da odmeri sve zadnjice u radijusu od dvadeset metara, čine me starijim za nekoliko eona hormona i neprospavanih noći. Imam osećaj da znam sudbinu svakog od njih i da ne mogu da im pomognem u njihovom samodestruktivnom putovanju u odrastanju. Na kraju tog puta jednako je važno šta dletom skinemo, kao i šta ostane na silueti. Jedino za šta se borimo je da komadi koje uklanjamo ili nam neko pomaže da uklonimo ne budu preveliki.

Prolazim na ulici pored gomile samonabeđenih emocionalnih kvaziautista i ponovo proživljavam one dane kada smo imali olovku, komadić papira u kockicama iscepan iz domaće sveske iz matiša i par verterovskih reči jedno za drugo. Sreća je kada ljubav doživiš polako. Kada joj dozvoliš da te iskida svim udarcima iz arsenala. Prvo onim laganim, pa onda i onim instrumentalizovanim, sa svim mogućim tupim oružjima na svetu.

Imam želju da ne odrastem. Da uvek prepoznajem dečaka u svom odrazu na ulici. Da ne prestanem da maštam da hodam po zvezdama kada gazim žvakama ulepljen most pod svetlima lampiona, sa koga se milion sažvakanih guma smeši delićem odbijenog svetla. Da svim svojim duhovima nadenem imena, a da najlepša sačuvam, ljubomorno krijući ih od svih, za svoju decu.

Ono što imam je, bojim se malo, ali ne premalo da ne može da bude sve.

Andrija Jocić

Izvor fotografija: pinterest.com