Ona

Teško gvožđe lomi suvu ispucalu zemlju. Plugovi, koje vuče moj umorni Raša, plove po ovoj ravnici, seku crnicu kao kada pramac seče mirno more. Svuda oko mene je ravnica. U daljini trepti, kao neka fatamorgana, stara jabuka još od turskog doba. Velika je žega, graške znoja se slivaju niz moje lice, dok bodrim Rašu da izdrži još ovu poslednju brazdu. I njemu, kao i meni, smeta ova letnja žega. Ali nemamo kud, imamo samo ovaj komad zemlje koji mora da bude pooran do kraja dana. Inače nećemo imati hranu za njega, kada zaveju snegovi.

Dolazim do moje stare čakmare već duboko izmoren. Vodim vola u njegovu malu štalu i dajem mu zasluženu kofu vode. Potom idem i ja na bunar da natočim malo vode, kako bih sprao svu prašinu, koja se zalepila na ove šake i umorno lice.

Da, 21. vek je. Vreme, kada je civilizacija otišla mnogo daleko, toliko, da nas je odvukla od naših korena, pa sada kao opali list na vetru, lelujamo i ne znamo kuda će nas to odvesti. Svakako, nećemo biti na gomili sa drugim lišćem. Nikada, kao sada, čovek u ovoj gužvi nije bio toliko usamljen. Da, 21. vek je, i moje bekstvo iz gradske vreve ispostavilo se kao dobra odluka za duh. Konačno sam daleko od tebe. Konačno sam daleko od gradskog prevoza, kojim se i ti voziš, možda nekada i par metara od mene, ali isto tako nevidljiva od silne gužve. Daleko sam od klupa na kojima smo sedeli i maštali o budućnosti. Daleko su moji koraci od onih ulica gde sam te sretao, slučajno. Pobegao sam, da bih bio daleko.

U toj zamišljenosti ne videh poštara kako otvara malu drvenu kapiju i pozdravlja me sa osmehom na licu. Smetnuo sam sa uma: danas je sreda. Dan kada poštar dolazi u Barbatovac i deli poštu. Do pre godinu dana sem računa koje je delio jednom mesečno, nije imao potrebu da dolazi u selo. Od kada sam se ja doselio, svake srede je prinuđen da dolazi kako bi mi doneo pisma koja su adresirana na moje ime.

– Pomaže Bog, domaćine!

Trgnuh se.

– Oo, Bog ti pomogao Dule. Zar opet dolaziš ovde samo da bi meni doneo te koverte?

– Moram, moj Nemanja. Pravila službe nalažu da moramo u roku da dostavimo sva pisma.

– Pa znaš da ih ne otvaram, mogao si to da baciš u prvi potok. Nemaš potrebu da se mučiš.

– Ne lupaj. Znaš dobro, da, koliko god me to molio, moral mi ne dozvoljava da ova pisma bacim negde. U početku sam se i premišljao. Ali, evo već godinu dana, ista osoba ti šalje pisma. Pa, ako ona može da potroši toliku hartiju i mastilo, danas, u vreme mail- ova, ma mogu i ja svoje noge, da bi ti ih doneo. A ti radi sa njima šta god da ti je volja.

– De, de. Ajde sedni, da nam natočim po jednu rakijcu. Vidiš da nam ova vrućina ne da da živimo.

Spretno skrećem sa teme.

Već deseta čašica nam peče grlo. Dobro smo se zarakijali. U tišini, pod hladom velikog oraja u dvorištu. Vidim Duleta kako se snebiva da me onako pijan pita nešto. Ali zna da nikada nisam hteo da pričam o tome. Na kraju, prevali preko usta.

– Evo Nemanja, već dvadeset godina nosim poštu različitim ljudima. Do duše, sada manje, nema više toga. Ali upoznao sam mnogo različitih osoba. A čudaka kao što si ti, još nisam. U stvari, evo, po ko zna koju sredu se zarakijasmo, a ja o tebi ne znam baš ništa. Ko ti ovo šalje pisma? Šta radiš ovde ovako sam? Što mučiš ovu zemlju sa tvojim volom, kada postoji tolika mehanizacija, da možeš mnogo veće površine da obrađuješ bez po’ muke?

– E moj Dule. Još sam ti na početku rekao da hoću da pijem sa tobom, samo ako me ne pitaš ništa.

– Znam to, ali zar nemaš drugove, porodicu, neku ženu?

Nisam mogao više da ćutim. Rakija je uspela da spere svu ogorčenost i da povrati reči koje sam ostavio još u Beogradu.

ona-blacksheep.rs

Pogledao sam u šake, suve i ispucale. Šake, koje su otekle i pune žuljeva. Šake, koje su nekada znale mnogo toga, a danas, samo znaju za rukohvat plugova. Pogled u njih me je dotukao. Sećanja su pod anestezijom šljivovice počela da naviru kao sveže probušeni izvor.

– Šta te zanima, Dule?

– Zašto si se vratio na selo?

– Pobegao sam! Pobegao, moj Dule, kao poslednja kukavica. Nisam imao snage da živim u nekom gradu punom lepih devojaka.

– Kako to misliš? Pa zar nije to sreća, da svakoga dana srećeš mnogo lepih, mladih cura?

– Sreća je što sam ih sretao, a nesreća je što je svaka ličila na nju. A nijedna nije ona.

– Koja “ona”?

– Ne znam ni sam. Ne znam ko je ona. Valjda samo avet, koja je protutnjala mojom dušom, hartijom i stihovima.

– Ček’, ček’. Kakvim stihovima? To je neka devojka?

– Vidiš, ove ruke su nekada znale da pišu. Ovi dlanovi su nekada, prolazeći kroz njenu kosu, crpeli toliku snagu da su na papir prenosili reči, koje još nisu bile smišljene. Ovi dlanovi su nekada radili za najveće hotele. Znaš Dule, nisam ti to rekao. Nekada sam bio dobar kuvar, loš pisac i srećan čovek. Nekada sam bio njen čovek.

– Auuu, kako te je upropastila ta žena! Zašto si to dopustio, čoveče?

– Zar misliš da čovek može da utiče na svaku svoju odluku? Pravo da ti kažem, ne kajem se nijednog trena što je bila deo moga života. I taj mali period sa njom, jači je od svih radosti na ovom svetu. Sada je sve ovo životarenje. Zato sam se i vratio ovde- da mi ne bi neke žene lakog morala ukaljale to malo lepih sećanja na spoznaju šta je radost života.

– Pa šta je radost života?

– Ona. Ona je to. Svako od nas, mora makar jednom u životu da je imao „Onu“. Neku, zbog koje je shvatio da sve ima smisao. Neku, zbog koje je živeo čuda kakvih nema ni u Bibliji. Onu, koja ga je terala da leti, budan sanja i da u svakom deliću sna vidi samo nju.

– I ti si zbog neke tamo žene, ostavio sve to i pobegao na selo! Ti si imbecil. Mnogo si ti čitao. Tako nešto, moj derane, postoji samo u knjigama.

Nasmeših se ironično. Jer knjiga koju su moje šake napisale je upravo doživljavala peto izdanje i proglašena je za najprodavaniju knjigu u Evropi.

-Da, Dule, to postoji samo u knjigama. A ti si stariji od mene, pa ne ide da te savetujem. Ali, probaj da baš ti živiš knjigu. Ne da je čitaš, probaj da živiš. Pa ćeš možda razumeti.

Ustao je, razočaran. Nije imao šta da kaže. Mada, možda bi me opsovao, rekao da sam lud. Ali prećutao je. Zatvarajući kapiju, pogledao me je i doviknuo:

– Ne reče mi, ko ti šalje ta pisma sveke nedelje, a ti ih uporno ne otvaraš?

– Ona.

Autor: N.V.

Fotografija: weheartit.com

Nema komentara

Sorry, the comment form is closed at this time.