26 okt Oktobar

Putujem. Jako je kasno. Više ne brojim minute. Sve je tiho. I pritom ne mislim na mučnu tišinu, onu zbog koje se osećaš kao najveći slabić na planeti. Mislim na onu tišinu sa kojom usaglašavaš svaki treptaj srca, tišinu koju pratiš drhtajima tela. Na mahove mi se čini kao da sam ja jedina koja dišem u vozu. Ja sam jedina osoba koja u stvari oseća ovu noć u svojim kostima. Pusti, možda je tako i bolje. Čini mi se da onda ne bih razumela tišinu kada bih je delila sa ovim ljudima. Minut do ponoći, prvi oktobar.

Uvek mi se činilo da su mesec i cela njegova družina svetliji, na neki čudan i neobjašnjiv način, kada dođe oktobar. Podigni glavu! Pogledaj ih! Šta ti je? Pogledaj mesec što svake večeri bdi nad našim glavama i nemo nas posmatra. Pogledaj tu beskonačnost tamnoplave boje! Tu i tamo zaronjeni, žmirkaju svici. Izazivaju nas smejući se. A ja, nedostojna upoređivanja, divim im se. Ne volim ih. Ne volim ih jer me podsećaju na njegove mile dodire i njegov govor koji su krasili jedan moj davni oktobar. Koje godine? Ne pitajte me. Ne sećam se.

Oboje smo voleli oktobar, voleli smo osećaj koji govori da ćemo uskoro zajedno udahnuti novu godinu. Voleli smo da delimo hladne oktobarske noći. Da sa vrućim čajem, ispod pokrivača ušuškani, provodimo sate gledajući dosadne ljubavne filmove. Ljubav na prvi pogled, zauvek zajedno znate te klasike. Znate već o čemu pričam, zvezde moje.

Voleli smo da se budimo zajedno. Oktobarska jutra – najlepši delovi godine. Šetnje kroz magle ranog jutra. Večita ispijanja kafe u onom kafiću kojem večito nisam znala ime. Valjda je to do osobe sa kojom si. Sve ostalo ti postane krajnje nebitno zbog te jedne jedine osobe. Ne, ne sećam se tog našeg oktobra. Sećam se samo tih oktobarskih jutara i noći. Ne, ne volim ih. Ne volim ih jer više ne postoje…

Bože, kako vreme brzo prolazi. Već za desetak i koji dan slavim, hm, 19. rođendan, čini mi se. Čudno, ne osećam se nimalo starije. Osobe što su starije, to su ispunjenije, ispunjenije ljubavlju, znanjem, iskustvima… Bar sam ja tako čula. Zašto se onda osećam tako prazno? Kao da je neko surovo pocepao svu budućnost planiranu za 19. godinu, sve što me je ikada činilo srećnom.

Prošlog oktobra, toga se dobro sećam, bila sam jedna devojčica koja je strpljivo čekala to čuveno punoletstvo. Bila sam devojčica puna snova, sa planovima, okružena osobama koju je stvarno vole. Pitam se šta rade te osobe ovog oktobra? Odjednom, ništa. Otišlo je sve. Neko ili nešto sebično je iščupao sve želje iz mene. Možda se sada njemu ostvaruju? Mora da uživa u njima. Dobre su to želje. Ako slučajno ne uživa, neka ih vrati. Zamolite ga, zvezde! Ne volim kakva sam osoba ovog oktobra. Kakva će to osoba slaviti 19. rođendan?

Oktobar je jesen. Kako mi zvezde kazuju, ova će biti hladna. Najbolje bi bilo da se ljudi, ako već izlaze u šetnju, obuku toplo i da obavezno zatvore vrata. Srce se hladi na jesenjem vetru koji donosi bolne uspomene. Jesen i detinjstvo – najlepši san. Skakanje u lišće, vreme sa porodicom, milovanje pozne jeseni… Volela sam da igram njene igre. Da se smejem vetrovima u lice, da se moja zlatnožuta kosa bori protiv njih:da mi porumene obrazi;da trčim tati u zagrljaj. Opet nostalgija za osobom koja sam bila pre. Nostalgija za bezbrižnim oktobrima. Vratite se, bezbrižni oktobri!

Dragi Oktobre, nisi ti kriv što se osećam ovako. Ja sam kriva. Dopustila sam da se osećam ovako prazno. Kao da mi nešto nedostaje kada dođeš u moj dom. Kriva sam što sam dopustila da provedem najlepše vreme i najbolje uspomene dam za vreme tvog trideset i jednog dana. Možda mi se ti oktobri jednom vrate? Uspavljujem se uspomenama u očima i željom u srcu. Sanjam prethodni oktobar. Ne volim ga.

Autorka: Vanja Joksimović

Gimnazija „Svetozar Marković“, Niš

Mentor: Milan Petrović

Fotografija: tumblr.com