13 dec Odjeci zavičaja

Čujem ih…

Javljaju se kao izdisaji Sunca na kraju puta.

Nemirno, varljivo, gospodare

mojim predelima iznutra.

Te uporne stihije tvojih javljanja

– tvoji zvonki odjeci grade,

kradu me od trenutka i vremena.

Ukočene zenice osluškuju…

Kao da imaju tu moć.

Čekaju da oteraju raspetu nestrpljivost

iz teatra mojih misli,

do pojave glavnog glumca – tebe grade.

U tvojim kalupima hlade se izlivena odličja.

Za sve dostojne, smerne,

još neuhvaćene u vir nečoveštva.

Na zvuk kandila i poj sa minareta,

ti dižeš čašu i nazdravljaš.

Časnima, odanima, za tebe palima.

Zatrpavaš jame zaborava

čitajući nepisane boli

u naborima čovečje duše.

Zato se od tebe nikada ne može otići.

Ne daju tvoji krčazi strasti

što večno dolivaju nadahnuće.

I prekipeli bokori tvoje čednosti

u koje se utapaju tek rođeni stihovi i rime.

Zato ću i ja, odlazeći,

samo još više biti u tebi.

Osećati tvoju vatru i hladiti se

na tvojim izvorima spokoja.

U sećanju ću nositi tvoje

melodične, odmerene, snažne odjeke.

I ostaviću ti nešto moje…

Grade moj…

Tvorče smelih snova i nepresahlih nadanja,

ostaju mi koraci da gaze elegiju tvojih ulica

i oči, da boemski cakle opijene tvojim zanosom.

A reči…

Njih ipak odnosim

da ih rastačem tuđim poljima.

Da napojim i okrepim njima,

one što im se duh nesmiren spotiče

željan bar jednog zalogaja lepote.

U slavu tvoje postojanosti, grade,

pljuskove reči o nepreglednoj tvojoj moći

prosuću tuđom, suvom zemljom,

čije će otvoriti se pore kada se razlegu,

uspinjući se ka nebeskom beskraju…

Tvoji Odjeci…

Autorka: Željana Andrić

Fotografije: favim.com