23 jan Od tebe do tebe

Sama sam. Okružuju me putevi koji nikuda ne vode i tišine koje mirišu na uspomene. Hodam, nesigurno i polako, uplašena svake litice niz koju me ovi koraci mogu odvesti. Slobodna i zarobljena u isto vreme. Takav paradoks jedino ljubav ume da priredi. Slobodna, jer više te ne držim za ruku. Zarobljena, jer mi još uvek teški okov uspomena nemilosrdno savija leđa. Boli me svaki delić tela ispunjen prazninom. Boli me danas jer mi ne liči na dane koje sam bojila osmehom.

Još uvek lutam. Još uvek listam naše snove, poput starih novina. Lutam, a znam da nigde neću stići. Mostove koje su snovi gradili realnost je bezdušno srušila.

Sama sam. Posmatram sopstvenu senku koja lagano odustaje od mene. I ona diže ruke od ovoga što je od mene ostalo. A ostalo je samo ono što ima tvoj pečat: oči u kojima je još uvek ugraviran tvoj lik, ruke koje su te štitile od ludih vetrova i još luđeg sveta i stopala koja su uvek pratila tvoje korake.

Nema sam. Ne govorim nikome o onome što sam nasledila nakon rastanka. Ne spominjem mrak, muk i hladni vetar, koji kruže oko mene i kroz mene. Ćutim. Puštam vremenu da govori umesto mene. Puštam vremenu da me vozi brodovima koji jedino unazad idu i dok me tamo talasi sećanja zapljuskuju pravo u lice, ponovo kupujem tu kartu zbog tebe. Ja još uvek uporno hodam istim stazama koje me vode tamo gde sreća više ne stanuje…Uporno hodam od tebe do tebe.

Autorka: Sonja Josipović

Fotografija: tumblr.com