09 apr Obećanje

Obećanje. „Do kraja života“ najčešće izgovorena laž. Kako zvuči lepo zar ne kad nežnu reč zabodeš u uho, a ona dopirući do mozga u najsavršenijem skladu sa vremenom u kom je izgovorena i sa osobom od koje je izgovorena za posledicu stvara – ljubav! Kaži mi: Je l’ i ljubav obećanje?

Znaš ono, forever together urezano tu u drugom redu, na našoj klupi još iz sedmog osnovne? Ili je to ono držanje za ruke do ulaznih vrata na srednjoj? Ili je to onaj šapat za dobro jutro ovekovečen studentskim noćima strasti na dotrajalom krevetu iznajmljene garsonjere na periferiji grada? Šta je ljubav? Poljubac u njenu malenu ručicu i njegov nosić dok u krevecima jedan pored drugog spavaju, iako ti nisi prethodnu noć spavao zbog njih  Je l ljubav to kad joj kažu mama? Eheeej, stani pa ne zovu mama onu Anu čije je ime na klupi u sedmom osnovne, a čekaj, pa to nije ni Julija sa kojom smo se držali za ruke…

A stani, sad shvatam… Budim se, preznojen zbunjen i pomalo uplašen. I pitam se šta je ljubav? Da li je to ono detinje forever together ili je pak srednjoškolsko držanje za ruke madaaa, može biti i ono dok nas smrt ne rastavi, pred matičarem i oltarom? Ili je ljubav jednostavno reč od pet slova koja nema ama baš nikakvu funkciju dok se ne pojavi osoba kojoj je ljubav namenjena? Za mene si ljubav ti, i onaj poljubac u kosi, i kako si umesto volim te. Za mene su ljubav godine, provedene s tobom ni ne sluteći da ćeš baš ti postati ljubav?

Dajem obećanje, za zauvek. Jer ljubav je baš ovo što imamo ti i ja. Uveče kad nam se duše spoje, i pogledom mi kažeš: „Obećaj!“ I ja ti umesto laku noć, tiho šapnem: „OBEĆAVAM.“

Autor: Nemanja Tonić