11 dec O različitim vrstama trikova

Je l´ ti mene uopšte slušaš?Između kojih redova da stanem da bi mogao da me pročitaš?

Ovog jutra nije potrebno da pričamo o suvišnosti. To gradivo smo utvrdili. I potvrdili u praksi.

I šta sa tim ako smo samo voda koja protiče kroz šuplje ruke nekog nebesnog bića?

Ne-besnog.

Ili urnebesnog.

Ja jedino verujem mađioničarima. Trik je u tome  da je sve trik. Ali da ipak veruješ. Kad naučiš da igraš po tim pravilima, više nisi neprilagođen svetu. Dobro, sebi možda, ali to ne mari. Na kraju krajeva, šta si ti samom sebi u odnosu na svet?

Pa ni krv nije voda. Ali se proliva. U ime sveta! I veka!

I šta ti to znači da treba uvek da sedim na ivici stolice? Da bi mogla u svakom času da odem? Neprilagođenost ljudskog bića NE na svet. Nego na egzistenciju.

Možeš samo jednom da pogađaš o kome ti govorim.

Veliki mag rečitosti.

I jedini trik koji nije prevara. Nego magija. Prava.

Mada nekad mislim da Umetnost nije ništa drugo do smicalica.

Kao onaj lovac koji je pucao u medveda da bi ga spasao čeljusti. Lažnim metkom. Ali je medved ipak umro od šoka.

Nekad mi se čini da i nije ostalo drugih muza do onih koje pevaju o gnevu.Ili nije ostalo ničeg drugog do samog gneva.

Život se malo zaigrao.

Zar ti se ne čini da je najveći ironičar svih vremena onaj koji je smislio frazu „ubiti vreme“?

Dvadeset prvi vek i najveći izum čovečanstva. Najveći ikada. Fejsbuk. „Buk“ tu ostaje kao reč ispražnjenog smisla. A čovečanstvo postaje zmija koja guta sebi rep. Rep za početak.

U inat svemu:

ja volim ovo drvo koje stežem prstima. I ne mislim da je slučajno što se jedan deo obične, najobičnije! olovke zove srce. Onaj deo kojim pišeš.

Kako trivijalno i patetično.

Ne mari. Noge su mi dobile duži korak. A granice su postale moje ruke.

Moguće je. U zagušljivoj sobi ograničenoj na kvadrat raširiti svoj um do bezgraničja.

Bitno je da veruješ u trik. Koji i nije trik. Nego magija.

Autorka: Marija Čalić

Fotografije: tumblr.com